Живот и дело Светог Луке 

        Свети Лука је један од првих хришћанских проповедника, савремених Господа Исуса Христа и један од писаца Јетверојеванђеља. Као свог заштитника, 18. октобра ( по Јулијанском календару) и 31. октобра (по Грегоријанском календару) славе га и образоване установе међу којима је и Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију. У народу је познат као Лучиндан!

       Јеванђелист Лука је родом из Антиохије Сиријске. Одлично је знао египатски и грчки језик, а у младости је изучавао грчку философију, живопис и медицину. Био је лекар и пратилац Светог Апостола Павла којег је срео у Троади, на свом другом мисионарском путовању. После смрти Апостола Павла проповедао је реч Божју по Италији, Далмцији, Македонији, Грчкој...Познат је као оснивач хришћанског иконописа. Црквени писци сведоче да је Свети Лука, одазивајући се жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом Христом на њеним рукама. Када је донео на увид Богомајци, разгледавши, рекла је: "Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама!" Тако је на даскама сликао и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. Свети Лука поставио је почетак и темеље богоугодном делу - живописању светих икона у Славу Божју, Богоматере и свих Светих. Павле га је називао "љубљени лекар", док стручњаци за Библију у његовим извештајима отркивају смисао за већу медицинску тачност. Лечио је бесплатно.

       Јеванђелист Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову Божанску науку, испуни се божанске мудрости, које му не дадоше ни грчке ни египатске школе. Он је поверовао у Њега и уврштен у седамдесет апостола и послат на проповед, о чему и Лука сам сведочи у Јеванђељу. Када је отишао у Рим, написао је Јеванђеље и Дела Апостолска, где описује живот и рад Господа Христа на основу онога што је видео и чуо, и не само тога, већ и онага што му предадоше "први очевидци и слуге речи". Према богослужбеном календару Српске Православне Цркве, овај дан је обележен као "црно слово", сврстан у празнике од значаја за суштину Цркве. Међутим, постоји веровање да је један човек секао дрва и да му је остао пањ који никако није могао пресећи. Било му је чудно, јер је на том пању угледао лик неком светитеља. Тај пањ је однео у цркву и сазнао да је то лик  Светог Луке. Све се десило 31. октобра, па је после тога уведен празновање Светог Петра Цетињског. Постоји више обичаја везаних за овај дан, када се у Србији концима опасују торови да вуци не би давили стоку, а каже се: "Иде Лука, ето вука" или "Свети Лука, снег до кука!" Обичај у јужној Србији је да се по првом госту види каква ће зима бити, док у Црној Гори кажу да је дуга на небу појас Светог Луке.

      У Јеванђељу Лука Христа приказује као пријатеља сиромашних, милосрдног и обзирног према грешницима. Такође Лука указује на истовременост Исусовог живота и тадашњих римских владара. У старости Лука одлази у Египат где проповеда Јеванђеље, а у 84. години живота када га, како је записао Свети владика Николај Велимировић, " злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви." Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти Светог Луке у Смедерево, одакле су 1459. године однете у Босну, а потом 1463. године у Дубровник па у Венецију. Сада се чувају у Цариграду, а његово стопало у цркви Рождества Пресвете Богородице у манастиру Косијерево. Посвећена су му два манастира, манастир Бошњане и манастир Жупа Никшићка. Очигледно је да велики човек као што је Свети Лука, за живота наставља своју мисију и после свог овоземаљског живота!

текст написала Јована Благојевић, ученица VI1