Да ли се слажете са констатацијом да је некада у Цркви саблазан долазила од образованих? Већина јеретика током историје Цркве је била изузетно образована.

Проф. Др. ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Па образованост не би требала да представља саблазан. Мили Боже! Па хоћемо ли остати са четири разреда основне школе, опет оно. Па мислите да су ти са четири разреда религиознији? Не кажем побожнији. А рекао сам вам немојте није исто религиозан и побожан. Хајде да будемо мало религиознији. Да смо били довољно побожни, односно религиозни, не би нам било то тако после Другог Светског рата. Комесар је рекао да нема Бога и онда нема Бога. Тачка! Готово! Опет верујеш некоме. И то није безвезе. Комесари, комунисти спасавали Србе од усташа, тамо. Овде баш тако и није било. Спасавали, јер су бежали од усташког ножа Срби. Четници само били организовани, оно мало Ђујићев одред. Партизани јако добро организовани били. Како је комунистичка партија успела Србе да организује, то је мени до дана данашњег тајна? Мој Жарко Видовић, велики наш православац каже: „Страх Владета, страх! Када уђеш у партију нема ти више, ко у секту неку када уђеш. Нема ти изласка много!“ Не знам да ли је довољно страх као објашњење. Комунистичка партија пре Другог рата је организовала Србе као ни једна партија до сад. Ни пре ни после тога. И наравно, партизански одреди, ето их тако по целој Југославији, било их је и у Хрватској. Срби беже, Срби ратници стари. Увек ратници. Јаки били у партизанима, постајали комесари и били у хрватским малим местима, већим, као комесари Хрватима. Без коментара даљег.

Увек је саблазан долазила од оних образованих који су горди због образованости. Онда борба са гордошћу. Јеретици? Ко су јеретици? И зашто је књига „Јеретика“, тако се зове. Писао сам опширан предговор, Валтер Ниг. Велики један протестантски теолог, објавила је „Гутенбергова галаксија“. Јеретик је по Нигу Толстој, јеретик је Арије, Паскал је јеретик, сви који су имали примедбе на рад Цркве хришћанске, римокатоличке, православне и протестанске, проглашавани су јеретицима. Знате која је највећа јерес увек била и остала? –гноза- и опет оно исто –знање-. Вечна борба -πίστις- (пистис) и –γνῶσις- (гносис), гносис је знање, а пистис је вера. Вечна борба у човеку између знања и вере. Па Бог нам је дао и ум да нешто сазнамо. А не само да верујемо, иако је вера значајна. А да ли је довољна вера за човека? Вера је битна! Вера је срж сваког човека, али није довољна. Млади људи данас хоће и да знају зашто је то тако?! Постављају врло сложена питања. Није им доста ни рај, ни јабука, ни Ева. А врло је компликовано то, не можемо тако, па нисмо деца. Шта се ту десило? То је једна градиозна симболична прича. Па није змија тамо заиста и јабука... Величанствена прича која се одиграла на неки начин, ко зна какав, а морала се превести у неку причу. Добро сада ћете ми рећи: „Овај Јеротић, препун знања, прави се важан...“ Наравно да сам и ја горд, колико сам могао да ублажим гордост је друга ствар. Посебно што сам прочитао много књига. Јеретици могу бити и коректори Цркве. Јер шта је Црква хришћанска, дефиниција? Мистичко Тело Христово, есхатолошка заједница у историји и институција. А сви се саплићу о институцију Цркве у којој су наравно и грешници. Боже мој! У Цркви у току две хиљаде година је свашта било. Те крсташки ратови, те инквизиција код римокатолика. Како су израчунали два милиона жртава да је спаљено као вештице... Не, то је страшно! Замислите данас како то изгледа. Па буне се жене данас. Па имају разлога. Треба видети како се буне и шта иза те буне стоји. Било је потребно нека корекција институције Цркве, али нама је битно мистичко Тело Христово, то је реч апостола Павла, не моја. Мистичко Тело Христово, то је суштина хришћанства. За Христом идимо. Институцију немој критиковати. Срби критизирају, не критикују, то опет није исто. А склони су критизерству јако, незадовљни стално. Како не би били незадовољни када су били под Турцима стотинама година. Не могу да нам буду Турци криви за све. А опет бич Божији. Пре косовске битке биле су две велике битке, код Стефаније и код Тимотике, пре 1389. године, изгубљене. Срби изгубили и те битке. Значи, од VI века до XXI прате нас непрекидно муслимани. Па људи, размислите мало. Не знам ја, нисам ја адвокат Божје промисли. Божија промисао је компликована да се тумачи. Божија у појединцу сваког је присутна. Тражи у себи Божју Промисао, у себи лично. Мање народ, не можемо знати шта смо скривили Богу или коме да смо имали, немојте рећи да смо били пет стотина година под Турцима. Није било пет стотина година. Деспот Стефан Лазаревић, велики деспот Стефан, требало је да прође неколико стотина година, он је 1427. пао са коња и умро, као што знате, а 1927. године проглашен за светитеља. Велики деспот Стефан „Слово љубве“, дубоко религиозан, војсковођа добар, несрећа српска, још је на турској страни ратовао, јер је био вазал. Шта смо скривили Богу да смо толико стотина година, не пет стотина, били под Турцима. Па у историји нема примера, готово! Руси били двеста педесет година под Татарима. Ко је био четири стотине година и како ћемо то објаснити? А шта каже Владика Николај? А Владика Николај каже, не каже Јеротић: „Дошао је један храбар, дубоко верујући народ Турци, да казни разједињене Србе“. Стоји у делима Владике Николаја Велимировића. Ја ту казну не волим да кажем, али тако се извлачимо опет и од свога греха. Бог је апсолутна љубав и правда. Е па сад. Како то: „Стално нас Бог кажњава?“ А немојте то говорити: „Бог кажњава!“ Прво ми кажњавамо сами себе, то је једно. Кажњавају нас други људи око нас. А зашто говоримо: „Казна Божија“. Знате зашто? Зато што родитељи, понекад доста сурово кажњавају децу. То морам увек да пазим, кад немам деце. Љуба Ненадовић, велики путописац, каже: „Две најтеже велике ствари на свету јесу државом добро управаљати и дете добро васпитати“. Тачно!  Генијално! Потпуно тачно. Нема родитеља који не греше, неко мање, неко више. Нарочито до краја пете године живота, тад је дете упијајући ум. Тад највише прима ко сунђер. А ту родитељи нису много међусобно у љубави. Тад треба бити, пре свега, муж и жена, у великој истинској љубави. И да воле дете наравно. Тад упија дете. Учитељ, учитељица, у првом разреду основне школе врло мало шта може да промени. Кичма караткера учвршћена до краја пете године. Не кажем ја наравно, него најугледнији и спиритуални и материјалистички психолози то исто кажу.

Текст припремили и уредили:

Протоставрофор Митар Миловановић и вероучитељ Милош Рафаиловић