Под духовним вођством Архимандрита Михајла из манастира Јовање код Ваљева, били смо учесници петодневног ходочашћа светињама Грчке.

Аутобус је био пун боготражитеља. Људи различитих професија, интересовања, убеђења, места живљења, старости, полова, болесних и здравих, али сви са једним заједничким циљем - Да траже Бога. Икада га нађу, да су му што ближе. Ово путовање и места која смо на њему обишли, управо то су им и омогућили.

Из Београда смо кренули касно увече, наравно испред цркве Светог Марка. Као и пре сваког пута, игуман Михајло је очитао молитву и читав аутобус, као и нас у њему појединачно, нештедећи, покропио светом водом и босиљком. Већ тај радосни чин нам је указивао на благодат која ће нас на том путу пратити. Света вода се сливала низ прозоре аутобуса, као и низ наша лица, а ми смо се само смешкали, знајући какву заштиту тиме уживамо.

Путовали смо целе ноћи, прешли једну, па другу границу и нашли се у Грчкој. Још успут смо сазнали да су у Грчкој у току велики штрајкови пољопривредника, а то су нам доказивале и велике колоне трактора које су се налазиле дуж свих путева којим смо пролазили. Уз то смо сазнали још једну, по нас опаснију ствар, а то је да се планирају и штрајкови лучких радника и превозника трајектима, што би онемогућило наш прелазак на Егину. Међутим, ни једног тренутка се због тога нисмо забринули, јер смо знали, да ако нас је Св. Нектарије сабрао на овом путу, он ће наћи начин  да нас превезе на његово острво.

Убрзо по проласку Солуна, кога смо оставили са своје леве стране, а планински масив Олимпа са десне, улазимо у кањон Темпи. Негде на половини пута кроз кањон, паркирамо се и преко висећег моста крећемо ка цркви Свете Петке. Ово свето место је саграђено на месту где је Св. Петка својим појављивањем на прузи зауставила воз и тиме спречила страшну трагедију,  јер се управо тада,  једну кривину после тог места, десио огроман одрон стена у који би воз сигурно ударио. Знајући ову причу, храму прилазимо богобојажљиво, молитвено  и  с’ великим поштовањем према овој светитељки која је  овде као и небројано пута до тада, пројавила своју љубав према људима и спасла читаву композицију воза сигурне смрти.

Игуман Михајло је уз саслужење још два свештеника који су били наши сапутници, у самом храму служио парастос, а читава група је молитвено учествовала.

Из цркве мало убрзано крећемо, пошто добијамо информацију да ће после одређеног времена неки путеви бити затворени због штрајка, а пут до Атине је веома дуг.  Убрзо, добијамо и потврду тих информација, полицајци нас скрећу са главних путева и упућују на локалне. 

Дужим путем, уз пуно недоумица куда проћи, али са молитвом и вером да ћемо стићи тамо где смо наумили, после 24х од почетка пута, стижемо у Атину. У Атини се смештамо у самом центру у веома луксузном хотелу. И након веома кратког задржавања у њему, нас неколико не губи време, већ се одмах запућујемо у најинтересантније делове Атине: Монастираки И Плаку. Боемске четврти, пуне људи, кафаница, барова И уживо музике. Искрено, те вечери нисам планирао да идем на места тог типа И ако их, да се не лажемо, веома волим И посећујем где год путовао. Ипак сам мислио да ово буде само духовно путовање, без уплива неких других, јаких осећаја И задовољстава. На наговор пријатеља, ипак свраћамо до једног ресторана. Уживање у морским специјалитетима И одличној грчкој музици, ипак нису поквариле мој сутрашњи доживљај И ни мало умањиле емоције на местима које ћемо обићи. То вече је ипак било пун погодак. Хвала мојим пријатељима који су ме на то наговорили.
Ујутру рано напуштамо Атину И возимо се око сат времена ка њеном предграђу где ћемо присуствовати Литургији на, како је рекао старац Порфирије Кавсокаливит “најсветијем месту Грчке”. То је манастир Пантократор. Место где су 1680 године, Турци посекли монахе у самој црви док су били на служби. Управо због тога Свети Порфирије је за ово место говорио да је најсветије у целој Грчкој. Игуманија је мати Стилијани, предивна стара монахиња која излива огромну љубав на свакога ко посети манастир, а посебно се посвети и моли за оне који имају неки озбиљнији здравствени проблем. И то дефинитивно "ради": молитвама игуманије Стилијани, свих светих мученика пострадалих у овом манастиру и Светог старца Порфирија који је у њему дуго боравио, долази до чудесних исцељења. Након Свете Литургије И причешћа, настављамо свој пут.
Убрзо стижемо у Камаризу, место где је цркву посвећену Светом Нектарију, саградио, да тако кажем, његов представник на земљи, старац Нектарије Виталис, хвала Богу још увек живи старац, који је, како сам каже, у свакодневном контакту са Светитељем И преко кога нам свети Нектарије преноси своју благодат. Старца посећујемо у његовој келији, пошто је од пре годину дана, непокретан, али И даље у својој скромној келији прима колоне ходочасника И сваком понаособ да благослов, по нешто му каже И посаветује га или заједно са свима, пева духовне песме. Невероватан старац, живи светац.
Из Камаризе одлазимо у атинску луку где, без обзира на приче о штрајковима И опасности да трајект уопште не крене, без икаквих проблема се укрцавамо И крећемо ка Егини.
После око 1х и 15-ак минута вожње, приближавамо се предивном острву Светог Нектарија: Егини. Док прилазимо острву, примећујемо какав мир И благодат избија са њега. Једноставно вас умири, утеши И помислите како би се овде задржали много, много дуже, изоловани од свог хаоса овога света. Сунце умива острво таквим бојама које само на сликама набољих импресиониста могу да се виде. Схватате да Бог преко свог светитеља, бди над овим местом. Под утиском свега тога, кривудавим путем се возимо ка манастиру Светог Нектарија. У манастир стижемо у сам сутон И након целивања моштију у његовој црквици, распоређујемо се за спавање. Док је већи део групе остао да спава у манастиру Св. Нектарија, нас десетак због мањка места у самом манастиру, враћамо се у градић и ноћимо у хотелу. Какво је то вече на мору, ако, па макар био и сам, уз локално пиво И пистаће, не одем на док, седнем на клупу, загледам се ка узбурканом мору и посветим се мислима ...
Рано ујутру, још пре сванућа, нас неколико таксијем одлазимо до манастира да би присуствовали Литургији код нашег омиљеног светитеља. У цркви, горе само свеће, милује ме мирис тамјана, а греје благодат светитеља. Истог тренутка осећам да ме је светитељ својим молитвама приближио Богу, препуштам се И молим да цео свој живот проведем у таквом духовном стању. Литургија траје, а да је свануло, схватам само по предивној песми неколико штиглића који живе у манастирском дворишту.
Њихова песма ми потврђује оно што је рекао старац Порфирије Кавсокаливит, а ја давно чуо И усвојио:
“ Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава И води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо И неживо И биљке И животиње И птице И планине И море И излазак сунца И звездано небо. То су мале љубави кроз које долазимо до велике: Бога. Цвеће на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу, говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту И на грешнике И на праведнике.”
По изласку из цркве, те његове речи ми се на сваком кораку потврђују, мирис цвећа ми то потврђује, сунце које милује својом светлошћу И топлотом, дивне птичице које вам разгаљују душу … Онда ме док сам у таквом расположењу, невидљива рука Светог изводи на његову терасу иза келије, смешта ме да седнем испод огромног бора, испод кога је он највише волео да седи и пише химне посвећене Пресветој Богородици. Благословено место: тишина коју ремети само цвркут птица, мирис бора, сунце и молитве Светог које милују душу. И онда креће суза која говори да је то ТО. Само неколико минута или читаву вечност, провео сам на том месту, разлика је мала, а радост душе велика.
Устајем И одлазим у келију Светог где се он подвизавао. У собици која се налази испред саме келије, наилазим на стару пожутелу, урамњену фотографију, то је мати Ксенија, слепа игуманија, по много чему судећи, будућа светитељка, била је прва игуманија овог Светог манастира. Почетком двадесетог века, слепа девојка Ксенија и још неколико њених верујућих другарица, појавила се у Атинској школи Ризариону код Светог Нектарија са молбом да им буде духовник и свећа водиља у њиховом духовном узрастању. Он је то прихватио и врло брзо после тога, девојке су схватиле да остатак живота на овоме свету желе да проживе служећи Христу. Кренуле су да траже манастир где би могле да се у посту, молитви и акскези потпуно предају Богу. Промислом Божијим, на сиромашном острву Егини, у пустињи дубоко у унутрашњости острва, проналазе запустелу црквицу посвећену Светој Тројици. Место освећено молитвом некадашњих монаха, довољно мирно, а довољно скровито, испуњавало је оно што је овим девојкама било најбитније. По благослову Светог Нектарија, убрзо се ту насељавају, живећи буквално спавајући на поду, само заклоњене од ветра. Након неколико година, Бог услишује молитве Светог Нектарија и он им се придружује на овом Светом месту и њему се тиме испуњава оно што је желео читавог живота, а то је да се потпуно посвети Богу у једном скромном манастиру, довољно удаљеном од светске вреве. Ту наилазим на још неколико фотографија најближих људи Светог Нектарија: његовог оца Харалампија Кефалоса, као И његове мајке И сестре.
Након тога улазим у келију, мали скромни кревет, креденац, прозорчић кроз који је Свети гледао лепоту Божијег стварања (природу) И икона Пресвете Богородице коју је Светом Нектарију урадио неки од Светогорских монаха. Очи Богородице које су живе, које Вас гледају И које Вам говоре о њеном присуству са Вама у сваком тренутку. Најјача је молитва у његовој келији, управо пред иконом Богородице коју је Свети Нектарије највише волео.
Излазим из келије И можда мало својеглаво, јер чим је без благослова, онда је својеглаво, одлучујем да још неких четрдесетак минута колико нам је остало до поласка, проведем у близини манастира Светог Нектарија, на суседном брду на коме се налази тридесетак црвица посвећених разним светитељима. Те цркве су постојале и када је Свети дошао на Егину и док је градио сам манастир. Са својом девојком, трчећи одлазим тамо И крећемо редом да их обилазимо. Прва на коју смо наишли, била је црква посвећена Светом Харалампију. У њој је 1947. године, сахрањен Костас Сакопулос духовно чедо Светог Нектарија кога је Свети највише волео и о коме се бринуо од раног детињства, па све до свог упокојења. Као што је читавог живота био уз Светог Нектарија, тако је и после своје смрти Костас желео да буде у његовој близини. Затим наилазимо на цркве посвећене разним светитељима ( Св. Ђорђу, Св. Димитрију, Св. Јовану Богослову, Св. Јовану Крститељу, Преображењу Господњем...). Поглед на манастир Светог Нектарија, са суседног брда на коме се налазе поменуте цркве, фантастичан је И управо због тога, Свети је често одлазио и молио се на овом месту, посматрајући изградњу свог манастира.
Ипак на време стижемо да се вратимо И сви пуни утисака И захвалности крећемо на трајект којим ћемо се вратити у Атину, а затим нас чека дуг пут ка Евији И другим светим местима.
У манастир Светог Давида на Евији, стижемо у касним вечерњим сатима, па да не би узнемиравали братство, одмах се упућујемо у конак где смо се препустили сновима. Следећег јутра присуствујемо трећој по реду Литургији на овом незаборавном путовању, што је права благодат. Поготову је Литургија благословена у манастиру великих светитеља, као што су Свети Давид И будући светитељ последњих времена , старац Јаков Цаликис. После Литургије, сада сви већ духовно измењени, јер већ неколико дана обилазимо света места, целивамо мошти Светог Давида И присуствујемо беседи игумана овог манастира. На жалост, већ је било време за полазак, јер пут до Србије је веома дуг, а И не знамо каква је ситуација са штрајковима. Међутим, сада, после свега лепог што нам се на овом путу десило, нико не стрепи од било каквог развоја ситуације. Доказ да није било разлога за бригу, био је И тај што када су нас после неких два сата вожње по Евији, зауставили штрајкачи И рекли да се вратимо назад, отац Михајло и Наталија су изашли да преговарају са њима. Када су видели монаха из Србије и икону Пресвете Богородице као и икону са три Грчка светитеља двадесетог века на шајбни аутобуса, без поговора се склањају и пуштају нас да наставимо свој пут.
Ми свој пут настављамо ка месту Неа Прокопи где смо целивали мошти Светог Јована Руса И присуствовали читању акатиста овом великом светитељу.
То је било последње Свето место на овом нашем дивном путовању И последњи светитељ коме смо се поклонили. Остатак путовања до Србије протекао је без икаквих проблема, у духовним разговорима И препричавању свега доживљеног. Након оваквог пута, засигурно, више нико неће остати исти.
До неког наредног пута на којем ће нас Господ сабрати, Збогом!