„Сва Руска земља је после Октобарске револуције била натопљена сузама и крвљу хришћанских мученика.“ У челичани где је радило десетине хиљада људи, обрео се и Сергеј Аркадијевич. Ту је срео баћушку (свештеника) из свог села... – Е, мој баћушка, и ти овде стиже – помислио је кад га је видео. Није смео ништа наглас да каже. Обратити се свештенику, макар и бившем, у то време, било је равно самоу биству. Шта ти је човек, живот му не вреди ни колико лажни новчић, а држи се за њега грчевито. И куд баш њега да сретне? Колико су само ноћи провели на реци. Од целог села једино му он није замерао што се понаша као и сви остали. Сељани су хтели свештеника за углед, правог баћушку, а поп Иван Семјонович је волео са друштвом да поседи на обали и да запева са рибарима и бурлацима. Онда дође рат. Мобилисаше их. Кад се рат завршио Сергеј је остао сасвим сам. Од породице нико жив није претекао. Кућа спаљена, земље није имао. Где ће, шта ће? Поведоше га у челичану. Дани су некако пролазили; тежак рад, бука, и врелина усијаног челика нису остављали времена за размишљање, али су ноћи биле страшне. Сећања нису спавала никада. И ту срете попа. Препознао га је, иако је био обријан и без мантије, у неком избледелом, закрпљеном радничком комбинезону. Где он? Па тај није у стању ни пет кила да подигне. Мора да га је велика мука натерала. У то време свештенику нико није смео да да, ни парче хлеба ни посао. „Ко хоће да буде поп, нека га Бог храни, партија неће“ говорили су. Куда да оде сироти баћушка? Он, жена и седморо ситне деце, из далеке степе нису могли у иностранство. Сигурно је због нејачи попустио под мукама и скинуо мантију. Између толико хиљада људи, баш њега среће стално. Окретао је главу. И баћушка се склањао. На рукама крвави жуљеви, на срцу ране. Ни једно ни друго неће да зацели. Онда дође наређење: сви морају да иду на курс. Предавања је организовао министар просвете Луначарски. Говорио је како је „религија опијум за народ“ и још свашта ружно о Богу, Богородици и Светима. Значи, то је ново време. Више га ништа није чудило, али ипак није веровао да је све ово воља Божја. Мора да је сам нечастиви ту умешао прсте. Предавања су трајала неколико месеци. Сада су „свесни“. Партија хоће Бога да укине. Луначарски дође поново, да провери шта су његови помоћници урадили и колико су „освестили“ радничку класу. У огромној хали неколико хиљада радника. Невољници ко и пре, само што сад псују Бога и Цара и све што им је некада било свето. Држали су говоре, исмевали Свето Писмо и Светиње, а онда је лично Луначарски прозвао Ивана Семјоновича, говорећи да је то бивши свештеник који је схватио своју „заблуду“ па ће сада јавно да каже своје ново „вјерују“: веру у Лењина и Партију. Метална хала замукла. Све се главе окрећу ка човеку који, некако озарен, иде полако кроз халу. „Еј, баћушка, Иване, несрећо, зар ћеш да пљунеш на Јеванђеље?“ Безгласно јаукну Сергеј. Иван Семјонович дође до Луначарског, који даље говори да је ово „очигледан пример великодушности Партије, која прашта и преваспитава“. Кроз халу прође хладан талас језе. Иван Семјонович стаде за микрофон. Луначарски се надмено смешка. И другови „чланови“ се смешкају. Умукла челичана. У мртвој тишини, као гром одјекнуше из звучника речи баћушке Ивана Семјоновича: „ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“ И огласи се Православна Русија. Хиљаде радника устадоше. Из њих проговорише преци. Као из једног грла проломи се до неба: „ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!“ Потресоше се зидови хале, утихнуше звучници. Истераше раднике напоље...  Како је, и у каквим мукама, скончао свештеник, наш баћушка, Иван Семјонович, не зна нико до Бог једини. Ћутао је и подносио бешчашће све док од њега нису захтевали да се одрекне Христа Господа. Тада је посведочио и исповедио своју веру у Васкрслог Господа својим животом. И пресели се у живот вечни.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

                                                                                                                              Преузето из књиге:

                                                                                                                    ``Васкршње приче``, Радмила Мишев,

                                                                                                                       ``Светосавско Звонце`` 2015.