ДЕФИНИЦИЈА - Именица „кушња“ (кушање) и глагол „кушати“ означавају у говорном језику „пробу“ или нешто „пробати, испитати, окусити“, док је у хришћанском учењу „кушање“ један од централних појмова који означава искушења или искушавања кроз која сваки човек у току живота пролази. Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; пролазак кроз искушења има за ЦИЉ досезање до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.

ДУЖИНА ТРАЈАЊА - Невоље човека почињу од самог рођења и не престају, са краћим или дужим периодима предаха, до краја живота, без обзира колико тај живот човеков дуго трајао.

КО КУША ЧОВЕКА? - (1.) Човек као кушач: осврт на апостола Јакова и његову поруку која нас поучава да нам сопствена жеља „затрудњевши“ роди грех, а са грехом искушење, тј. да се још једном оклизнусмо на стази сопственог кушања, никако не на Божијој; (2.) Ђаво као кушач: акценат на уочавање разлике између човека „Јова“, на кога Бог преко ђавола, као Божијег слуге, шаље најстрашнија искушења, да би вечни Јов у човеку избрусио дијамант вере тако да овај светли за сва времена, увек у вери колебљивом човеку и човека „безумника“, који својим не Богу, себе вољно препушта ђавољем искушењу без посредства Бога; (3.) Бог као кушач: упозорење да то треба да оставимосамо онима који стигоше до врха Лествице, оног другог, старијег Јакова. Тамо су они најређи и најскупоценији Божији миљеници којима се навали најтеже могуће искушење, за обична људска плећа непојамно тешко бреме: тамо су Аврам који умало не закла сина Исака, Јаков који се рваше са Богом, Јосиф који би бачен од браће у јаму пропадања, јеврејски пророци који бише каменовани и стругани и тако сведочише Бога Једнога у првом монотеистичком народу света; пре свих, наравно, тамо је и Јов који „апсурдно“ одоле искушењима телесне, душевне и духовне губе, тамо је, не можемо ово сметнути с ума, и „син Божији“ и „син човечији“ Исус Христос, када је у Гетсиманском врту, крвавим сузама и знојем, молио Бога да га „мимоиђе ова чаша“. Певајмо химне до краја света и века Божијим миљеницима и Богу оставимо бригу о њима. Да их подражавамо нити умемо, нити смемо.

СТРАДАЊЕ ИСУСОВО КАО ИСКУШЕЊЕ - Страдање Сина Божијег било је својеврсно икушење за људе око њега - неки су му окренули леђа, а другима се појавила вера у Христа.

Интересантно је, међутим, библијско предање које говори о добрим поступцима Христових противника. Исповедање најдубље вере у Христа показао је капетан Лонгин, заповедник чете војника који су Исуса распели. Видевши да се земља тресе у тренутку Христове смрти, узвикнуо је: „Заиста овај беше Син Божји!“ У каснијем току историје апостоли су га крстили и постао је чак светитељ Цркве Христове.

Јеванђеље бележи да је у страшном злочину над Исусом част људског рода одбранила и Пилатова жена, Прокла Клаудија, која је молила мужа да не осуди Сина Божјег, а крстила се после његовог васкрсења. Приступила је апостолима и срадала у прогону хришћана.

Чак је и разбојник распет са десне стране Христове доживео преображај. Док је онај с леве стране хулио, овај се обратио Исусу: „Сети ме се, Господе, у царству своме.“

Иако страдалник, Исус је свима њима дао прилику за то, измоливши се за опроштај њихових греха и позивајући их на покајање.

ИСКУШЕЊА КАО ШАНСА/ ЗАСТОЈ - Од јачине наше вере зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи, или ће доћи до привременог или трајног застоја; пошто трајног застоја нема, наступиће регресивни психички и физички процеси у нашем трочланом бићу.

ИСКУШЕЊА КАО ПОТРЕБА - Имајмо увек на уму да и када живимо релативно чистим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом.

ИСКУШЕЊА КАО ПОСЛЕДИЦА ГРЕХОПАДА - Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избегао. Патње, болести и смрт су дошли на свет с грехопадом Адама. Изменила се људска природа, изменио се и цео свет. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити, да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу, а шта не, да поднесу његова деца „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увек долази утеха. Ако се негде од човека узима, значи, на другом месту му се даје.

ИСКУШЕЊА ЧИСТЕ НАШУ ДУШУ - У нашем животу се ништа не дешава случајно, сваки догађај има свој значај. И бесмислено Бог не допушта страдања. Ми страдамо или ради очишћења наших грехова, да не би страдали у вечном животу, или нам се невоље шаљу да би нас оградиле од грехопада и других опасности. Још један смисао невоља је у њиховом очишћујућем дејству, које они производе на нашу душу. Патње, (уколико имамо исправан однос према њима) нас чине бољим, чистијим, смиренијим. Оне нас принуђују да другачије погледамо на себе, да укажемо помоћ ближњем, да почнемо да саосећамо с њим. Понекад, тек кроз многе године видимо да искушења нису била послата случајно, она су нам тада била потребна. Многи људи, који су прошли кроз пакао логора, затвора, изгубивши здравље, нису жалили због тога, и сећали су се касније тог периода с захвалношћу према Богу. А другачије ни бити не може, јер ако би имали други прилаз к животу, једноставно не би преживели та страшна искушења.

Сам човек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања, а неко због малих непријатности пада у депресију, очај, и спреман је да одузме себи живот.

О НЕПОСТОЈАЊУ ПРЕКОМЕРНИХ ИСКУШЕЊА - „...вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (I Кор. 10, 13). Уколико нам се, дакле, учини да нам Бог, као појединцима или као народу, шаље већа и тежа искушења него што можемо „поднијети“, будимо сигурни да нисмо са Богом, нити је Бог са нама. Ни Бог, нити било која духовна сила изнад човека, ништа нема са изазовном олујом која руши кућу која је подигнута „на песку, а не на камену“.

ГОРДОСТ - На стотине је ситних и крупних искушења која вребају човека у току живота да га уведу у најтеже излечиву од свих људских страсти – гордост.

ПРОРОЧАНСТВА - Јеванђеља, апостолске посланице и Јованово Откровење, упозоравају нас на нова и тежа искушења која тек долазе.

- “Ако схватимо да нема ничег бесциљног, да нема ничег случајног, што је створено на нашу штету, већ да је све замишљено да би нам помогло да постанемо племенитији и да живимо потпунијим, срећнијим животом, то ће учврстити нашу веру и помоћи ће нам да верујемо за време страдања и искушења. “

- “ У једну ствар увек морамо бити сигурни – у то да нам Бог шаље страдања зато што нас воли“

Симон де Бовоар: „Искушење да се господари је најнеодољивије од свих искушења.“

ИЗ ПОУКА СВ. МАРКА ПОДВИЖНИКА: 

- Као природна смена дана и ноћи, годишњих доба, сушних и родних година, тако је и сваки човек неминовно изложен, од рођења до смрти „светлим и тамним празницима“, „чаши меда и чаши жучи“ (које се тек „смијешане најлакше пију“, како каже велики Његош), здравим и болесним периодима.

Ову неизбежну, и свима људима уочљиву смену, примајмо, што је могуће чешће, без роптања и гнева, који нужно увећава несрећу која нас је задесила, примајмо је смирено, трпељиво и „добродушно“, у уверењу да без искушења нема спасења, а да Бог зна када ће „с искушењима учинити и крај, да можете поднети“ (I Посланица апостола Павла Коринћанима, 10, 13).

Дубоко је, прастаро и тачно народно искуство, али и искуство сваког одраслог, нарочито старијег човека, да „без невоље нема богомоље“; односно, да нас невоље и несреће (нажалост, не увек и не све људе) чине зрелијим, с Богом паметнијим, а нарочито смиренијим, мање охолим, саосећајнијим према људима. Наравно, није свеједно да ли ће човек животне недаће и несреће схватити као апсурд живота, и тако још једном потврдити свој атеистички или нихилистички став према животу, или ће их примити као искушења (у хришћанском смислу речи).

- Има међу људима и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): „Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога“.

ИЗ ПОУКА СВ. ИСАКА СИРИНА:

- Не доживевши никад Божију благодат, јер Му се није никад искрено обратио за помоћ, нехришћански човек, искушења која га у животу сналазе, не доживљава као хришћанска искушења, већ као непознато зло које се на њега, недужног, обрушава, као зло које долази од других људи, рђавог друштва и њихових установа, или као зло које је слепи случај, или судбина, против које су незаштићени и немоћни, и људи и богови. Најчешћи одговор на оваква, у њиховој суштини непрепозната искушења, исказује се од нехришћанских људи бунтом или очајањем.

На другој страни, хришћанин, кад год бива изложен искушењу, захвалан је Богу Који га кроз искушења опомиње да је опет једном „почео мислити о себи много“. Спасоносно искушење у томе случају трајаће онолико дуго (некад само неколико сати или дана, некад много дуже) колико је потребно док човек, још једном, како се каже у светитељевој поруци „не упозна своју немоћ“.

- Само хришћанин зна да цени и не престаје да се захваљује Богу што му је послао искушења која га опомињу да је човек Божији, а не светски, да је рођен на Земљи, у историји, али да није створен само за Земљу и историју (свога народа, своје породице). Светитељи су се некад жалили да им Бог већ дуго није послао ни једно јаче искушење. Ово су сматрали знаком богоостављености и молили су усрдно Бога да их не лиши искушења која ће их учинити савршенијим хришћанима, још ближим Богу.

- Велика је, отуд, милост Божија када одмах после неког учињеног греха стигне и опомена, у виду неког искушења. Оваква милост нарочито је велика када се излије, после неког преступа неком нехришћанину или хришћанском почетнику, и то у виду релативно брзе „казне“ било које врсте. Јер овакав брз бумеранг, после неког преступа, могао би да послужи нехришћанину, збиља као „знак одозго“, као подсећање заборавног човека на његово стварно порекло.

- Зло шета светом и премешта се из човека у човека, из једног народа у други народ. Ако већ не можемо да „узмемо учешћа у страдањима свакога“, нити да „простремо одећу своју под оним који пада“, а поготово смо немоћни да преузмемо на себе грех онога кога волимо или који нам се, са истинским вапајем, као Христу, обраћа за помоћ, онда бар, према речима светог Исака Сирина, будимо стрпљиви и никог не постиђујмо.

- Довољне нам мислене муке задаје св. Исак Сирин када нам дозвољава да претпоставимо да има људи који чинећи другим људима зло, наводе ове људе да постану Божији, или ако су то већ, да их учине јачим верницима. Добро су нам позната разноврсна и многобројна искушења која сналазе у животу, понајвише, Божије људе. Неки од њих малаксавају под притиском искушења и напуштају даљу борбу за Добро, док се други оснажују у вери. Ко куша човека кроз зле људе? Бог, Сатана (Сатана са дозволом Бога као у чувеној причи о Јову, донекле поновљена у генијалном делу светске књижевности Гетеовом Фаусту), или то куша себе сам човек, једноставно из сопствене злоће, накупљене, које рђавом генетиком, које рђавим условима живота, почевши од раног детињства? Није ли најбоље, у духу хришћанске уздржаности, на ово вечно, а стравнично питање, одговорити са - не знам!

Зар човек није непрестано изазиван? Од кога изазиван? Од Бога, ђавола, природе, другог човека, друштва, мушкарац од жене и жена од мушкарца, од народа коме човек припада, од другог народа? Још једном, није нам одговор на ово питање оно битно у проблему којим се бавимо, битан је и одлучујући наш одговор на изазов. Да ли смо, најпре, свесни да смо изазвани, што би хришћански размишљајући требало да значи, позвани? Јер када смо већ дозвани у овај живот без наше воље и одлуке, нисмо ли у исто време изазвани и позвани да живот осмислимо и обогатимо? Како? Вером, надом и љубављу у Богу. Али и вера и нада и љубав само су „искре у камену“, без спољашњег удара оне би „у кам очајале“. Шта је спољашњи удар? Све могуће невоље овога света, укључујући и ударе злих људи на нас. Карл Густав Јунг је једном с правом написао да је човек чудовишно конзервативно биће и да га само крупна невоља може подстаћи на активност.

Дивно пише Александар Шмеман: "Између Бога и његових непријатеља води се непрестани духовни рат, а хришћанинов први корак (крштење и одрицање од Сатане) јесте да у њему слободно изабере Божију страну". Једини прави избор и једино право искушење за човека (и данас и сутра) - религиозан је избор и религиозно искушење.