- Бог је опремио човека не да буде довољан самом себи, него и многим другим људима. Због тога Павле верујуће људе назива светилом (Филиб. 2.15) показујући да они треба да буду корисни и другима, јер светило, ако би светлило само себи, не би било светило. Због тога каже да су гори од Јелина они који се не старају о ближњима, овако говорећи: ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника. (Дела светог Јована Златоустог, 1. књига, стр. 142.)

- Уздање у Бога и схватање смрти само као преласка у други, можда и бољи живот, али и друга религиозна становишта, представљају најбољу утеху, најбољи лек за сваког таквог, често неизлечивог болесника.

Да, у тихом Христовом пристаништу се чак и са срчаном маном и са сваком другом болешћу човек може боље осећати, па и дуже проживети, него када се, са здравим срцем и плућима, вечно креће по житејском мору узбурканом људским страстима и „са лађом, преплављеном гресима“.

О могућности да се посредством молитве исцеле многе, не само душевне, него и телесне болести, сведоче многе чињенице црквене историје. Доктор Е. Лоран издао је књигу која се зове „Медицина душе“, у којој са научне тачке гледишта доказује да је молитва моћно исцелитељско средство код свих болести. (Исусе, тела мога здравље, 242. стр.)

- Какав стид за многе од нас, који се трудимо да само себе оперемо, а двапут више трудимо се да друге упрљамо! О, браћо моја, то ми браћу рођену прљамо! И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао. (Охридски пролог св. Владике Николаја)

- Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар, кад ангели плачу, ти да се веселиш? Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. (св. Владика Николај Велимировић)

- Људи су једина жива бића која присвајају Бога. И једини који се понашају као да Га немају. (непознато порекло, виђено у филму)

- Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! – И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! од сада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Од сада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата. (из житија св. Сисоја)

- ... Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи Му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему? (Охридски пролог св. Владике Николаја)

- О бескрајни Творче, душом Ти се клањам,

Кад Ти име речем, ја Те умањавам,

И сваком Те мишљу умањавам својом,

Шта ум мислит може пред пучином Твојом?

Шта ли језик зборит кад ћутати мора

Пред страхотом Твојих гора и понора?

Пред безмерном Твојом висином, ширином.

Равнином, стрмином, дубином, даљином

И близином. Боже, о да - и близином!

И још најчудније - смерном Ти низином!

Ти к`о човек сиђе у нашу низину,

Сиђе и стесни се у смртну долину.

Да долину дигнеш небескоме крову,

И твар овешталу окренеш у нову.

Од свих особина низина ми Твоја

Зауставља мис`о, веже уста моја!

Шта мислити могу, шта ли рећи могу

О гладном и жедном и распетом Богу?

Шта да Ти кажем, о Најбогатији,

Што због мене поста Најсиромашнији?

Нека језик ћути, нека суза збори:

Милошћу спасавај што умом сотвори!

(из духовне лире св. Владике Николаја)

- Шта би друго било најјаснији доказ кротког и смиреног срца, ако не храбро подносити сваку невољу и себе прекоревати у свему. (из житија св. Саве)

- Сви који иду за Њим, нужно иду за крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину.

- Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим - венци! („Мисли за сваки дан у години“ - св. Теофан Затворник)

- Верујте ми, кад сам прибегавао к Богу Спаситељу моме нисам сретао ништа жалосно, тешко и неподношљиво... Велику и неподношљиву жалост имао сам ја због тога што нисам могао наћи довољно повода да умрем ради љубави Христове. (св. Симеон Нови Богослов)

- Господ и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога. (св. Теофан Затворник)

- „И пост ми је пријатан“ - Говори Господ, „али само тада кад, смирујући своје тело, опраштају увреде, остављају дугове, хране гладне, бескућнике уводе у дом, одевају наге.“ (непознат извор)

- Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех... Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба. (Преп. Серапион, слави се 3. априла)

- Зар би онај добри Пастир који је три године ходио, тражећи заблуделу овцу, звао је из свег гласа, пролио Своју крв и дао Свој живот за њу могао, када овца иде за Њим, када Му се с љубављу обраћа и зове Га у помоћ, не обратити пажњу на њу, не узети је на Своја божанска плећа, не донети је пред хорове анђелске и не приредити велику свечаност у част тога? Кад Бог не престаје да тражи с великом бригом и љубављу грешника, као она удовица из Јеванђеља изгубљени динар, зар је могуће да ће га оставити сада када као заблудела овца вапије и зове свога Пастира? И ко би веровао да Бог, Који по речима Откривења непрестано куца на вратима човековог срца, жели да уђе унутра, да обедује с њим и донесе му Своје дарове - ко би веровао да се тај исти Бог сада, када Му човек отвара своје срце и зове Га, може оглушити и не желети да у њега уђе? (из књиге „Невидљива борба“)

- Скривати своју врлину и туђи недостатак - у овоме је главна мудрост духовна.

- Просите и даће вам се, рекао је Господ. Но залуд су уста пуна молитве, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом, ма уста и ћутала. Бог ће молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог. (непознат извор)

- Немој да имаш једно у срцу, а друго на језику, јер је ово лукавство и лаж. Буди истинит, а не лажан, јер је лаж од лукавог. Не враћај зло за зло; но ако ти неко учини зло, опрости му, да би и теби опростио Бог. Ако те мучи злопамћење, помоли се Богу од све душе за онога брата (злотвора), и побећи ће злопамћење од тебе. (св. Нил Синајски)