„У наше време“, истакао је отац Серафим, „основни састојак који недостаје овом идеалном сагласју људског живота, је нешто што би се могло назвати емотивним развојем душе. То није нешто директно духовно, али често омета емотивни развој душе. То је стање у којем човек, мислећи да жуди за духовном борбом и усавршавањем молитвеног живота, једва да је у стању да одговори на нормалну људску љубав и пријатељство. „Јер ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1.саб. посл. св. ап. Јов. 4,20). Код појединих људи тај дефект је исказан у екстремном облику, али је као тенденција присутан до извесне мере у свима нама, који смо расли у емотивној и духовној пустоши нашег доба.
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
сајт Цркве Уб
