Епископа ваљевског Господина Милутина у порти цркве дочекао је Архијерејски намесник тамнавски Високопречасни протојереј – ставрофор отац Митар Миловановић са свештенством тамнавског намесништва, верни народ као и деца Педагошке установе ,,Лептирић“ из Лајковца коју су овог кишног али лепог јутра довеле васпитачице и директорка вртића госпођа Мила Митровић.

     Епископу су саслуживали Архијерејски намесник тамнавски протојереј – ставрофор отац Митар Миловановић, игуман манастира  Јовања архимандрит Михаило Биковић,  старешина храма Васкрсења Христовог у Ваљеву Драгомир Јовановић протонамесник, парох четврти убски Милан Ристивојчевић, протојереј, парох бајевачки Зоран Марковић протонамесник, Стеван Сировљевић ђакон и Александар Мандарић ђакон. Верни народ у исповедаоници исповедао је парох први јабучки Милорад Андрић јереј.

     Преосвећени Епископ ваљевски Господин Милутин у почетку своје беседе, поздравио је и честитао храмовну славу Св. Димитрија верном народу, председнику Општине Лајковац господину Андрији Живковићу и његовим сарадницима.

      У својој богонадахнутој беседи Преосвећени Владика Милутин подсетио је све присутне о важности присуствовања на богослужењима у храму а нарочито на сам дан храмовне славе која је слава свих верних у Лајковцу.

    ...Храм је мајка наша који нас прима када се родимо, крстимо и када путујемо у вечност, испрати нас. Црква нас дочекује и испраћа нас. Између тога храни нас храном која је најјача и најбоља, храном која води у живот вечни, храном за коју је Господ рекао, не живи човек само о хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих. Зато је храмовна слава велики празник, она је слава свих нас који припадамо овој цркви. О значају славе само да се не заборави, јер Срби су народ добар али много забораван, као што заборављамо, а то је тужно, Јасеновац, у којем је страдало много деце убијених маљевима, закланих ножевима усташким, с благословом њиховог великог вође Степинца, кога проглашавају за светитеља. Ово нипошто не смемо да заборавимо, јер  тамо је крв наша, наше деце невине и мале, отргнуте из крила мајки. Зато не смемо заборављати и ово да је ово општа слава свих нас. Да дођемо, да се помолимо светитељу, да тражимо благослов за нас, за млађе, за цео српски народ и за цео хришћански народ, да се молимо за све оне који страдају као и за хришћане у Сирији у којој страдају хришћани као у време Христа, убијају хришћане на све стране и прогоне и најтежим мукама их море. Тако да је ова земља постала као тесна за оволико људи, а у ствари за све места има али само нема места за љубав, да сви љубави имамо једни према другима.

     Зато када језик утихне, кад се љубав повуче са Земље, онда Господ попушта због нас, јер ми то тражимо, да уместо љубави говори оружје, мржња, поплаве и све оно што није добро. Земљотреси не бивају тек тако или поплаве. Природа је жива, она зна и осећа људски грех пошто данас много греха има у целом свету, то природа осећа и како је говорио владика Николај, природа осећа наш грех и она се буни и у бунилу своме не зна шта ради. Пре је народ био вернији и оданији Богу. Данас постоје хришћани, који имају други хришћански лик, а то је какви смо кад изађемо из цркве и шта радимо? У овом свету, који би радо Христа поново разапео али не може, јер Христос је победник, није лако живети. Христос је заповедио да љубимо једни друге, да никога не мрзимо на овом свету, па чак ни зликовце који су злотвори, не треба да мрзимо већ да се молимо да их Господ умудри да им да мудрости и разума, да не чине што чине.

     У данашњем Јеванђељу чули сте шта је наш Господ Исус Христос благи рекао, ако мене изгнаше и вас ће изгнати, ако моју реч одржаше и вашу ће одржати. Ово је пут наш. Данас се реч Божија чује али се брзо заборавља или пак многи неће  да је чују, али њима ће бити страшно.

     Наш пут треба да буде Христов пут. Пут Христов је пут трпљења, муке, Голготе, Распећа, али ипак после таквог пута долази светло Васкрсење. Васкрсао је Господ и све то победио. Али Господ је у Јеванђељу упозорио да ће доћи време када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини. Свете апостоле су сем Јована Богослова побили Јевреји. Ни један није умро природном смрћу. Они су проповедали Христа Бога живога, али су их Јевреји, незнабожачки свет, римска власт убијали три стотине година. Сем апостола убијено је и много хришћана међу којима је био и Свети Димитрије кога данас славимо. Али морамо знати да су сви ти који су пострадали за Христа постали мученици Христови, и ушли у Царство Небеско и они су добили венце мучеништва као и Свети Димитрије. Зар није лепше бити добар човек и хришћанин, никога не мрзети, за све се Богу молити и ако треба за Христа пострадати. Такви људи као што је Свети Димитрије прошао тај пут, ево га на иконама, иконостасу, палимо му свећу славску, жито спремамо, колач, њега славимо. За разлику од оних који су их убили, као што је Нерон или Диоклецијан, њихова имена налазе се на срамним страницама историје као зликовци и крволоци.

     Данас је свет узаврео и чини се да Господ долази, да време истиче и некада се запитамо докад ратови, мржња. Сваки дан у нашој земљи неко неког убије. Зашто се то чини? Најближи једни друге убијају. Шта је то? Нестало је љубави Божије. Бог не станује у нашој кући како треба, односно ми хришћани треба да будемо бољи, да покажемо љубав, да се више Богу молимо. Најтеже је Богу се молити јер увек негде журимо. Треба Богу да се молимо, љубав да имамо према свима то је најважније. Ако човек само једног човека мрзи не може ући у Царство Небеско. Како неко ко има мржњу у срцу може да уђе у Царство Божије где је све љубав, где је сам Бог љубав. То не може. Ми данас треба да молимо Светог Димитрија да и он Господа моли да помогне овом грешном роду људском који не зна шта чини.

    Погледајте Европу, има ли Христа у Европи, има ли иконе Христове у парламентима? Нема је. Неће Христа. Хоће модерно доба, хоће ово што данас има. То није добро. Без Христа Бога нема живота. Христос је живот мој, без Христа све је смрт. Уз Христа треба остати по цену живота, никога не мрзети, за све се Богу молити, али треба чврсто чувати једну свету Источну Православну веру хришћанску, православље свето које је веома угрожено данас чак и о хришћанског света. Морамо знати да постоји само једна света саборна и апостолска Црква, Црква Христова ван тога нема Цркве а то постоји и у Символу вере.

     На крају богонадахнуте беседе Епископ Милутин благословио је верни народ.  У наставку Свете Литургије вернике  који су се припрамали за Свету Тајну Причешћа причестио је отац Милорад Андрић. Након Свете Архијерејске Литургије, литијског опхода око храма, освећења жита и саборног ломљења славског колача богољубиви и трудољубиви домаћин славе и старешина цркве Светог Димитрија у Лајковцу протојереј – ставрофор отац Томислав Матић позвао је све присутне да  у великој сали црквено парохијског дома узму учешћа у трпези љубави.

       У  сали парохијског дома све присутне госте поздравио је старешина цркве отац Томислав Матић а у току славског ручка гостима се пригодном беседом обратио и игуман манастира Јовања архимандрит отац Михаило Биковић, честитајући славу Светог Димитрија и позивајући васцели род српски да у љубави живи. Трпеза љубави завршена је у вечерњим сатима у миру, љубави и добром, светлом расположењу како и доликује добрим хришћанима.

Златко Перић, вероучитељ