Почајевска Лавра и све што сам у њој доживела, чула, видела, учвршћивало ме је у вери и брисало страх. Крик жене који није био људски, млад човек кога везаног приносе моштима, старице које су посвећене и смерне у молитви, скромност и смиреност којом су зрачили верници, дечица анђеоског израза у реду за исповест у Успењском храму, сузе покајања, монашко појање које вас подиже до неба – слике су доживљаја ове Светиње.
Током пута ка нашем крајњем одредишту, манастиру Светог Нектарија на Егини, поклонили смо се мироточивим моштима Светог Димитрија у Солуну, помолили се на гробу Светог Пајсија Светогорца, походили манастир Свете Анастасије Узорешитељнице, присуствовали Литургији у манастиру Светог Нектарија у Камаризи где смо целивали кивот са папучом Светог Василија Острошког док су нас крепиле лековите речи старца Нектарија Виталиса. Посетили смо и манастир Преображења Господњег где смо сазнали о видљивом преображају душе и тела младог Руса и молили Господа да учини да се, на крају овог ходочашћа, преобразе наше душе и срца.
Отац Тадеј и излазак прве књиге - "КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ, ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ". Књига која је многе преокренула.
''Разговарао'' сам са највећим духовницима нашег времена.
Знам да нисам довољно паметан, али сам довољно мудар, да знам ко јесте.
Пошто Најпаметнијем, Највећем, Најлепшем... не могу прићи, нити Га видети, јер ми срце није чисто. Зато, знам шта могу! Могу прићи, видети, па чак и разговарати са онима чије јесте.
Један од њих је Отац Тадеј.
Појединци говоре како неки од тих духовника више нису међу нама.
Ја мислим итекао да јесу. Него нисмо ми са њима.
Отац Тадеј и како сам га упознавао. ''Разговарао'' сам са највећим духовницима нашег времена.
Знам да нисам довољно паметан, али сам довољно мудар, да знам ко јесте.
Пошто Најпаметнијем, Највећем, Најлепшем... не могу прићи, нити Га видети, јер ми срце није чисто. Зато, знам шта могу! Могу прићи, видети, па чак и разговарати са онима чије јесте.
Један од њих је Отац Тадеј.
Појединци говоре како неки од тих духовника више нису међу нама.
Ја мислим итекао да јесу. Него нисмо ми са њима.
Овај путопис је сведочење о два пријатеља, првом као изданку породице свештеника, другом као иверу изградње „нашег пута у социјализам“, што су у тандему к'о два разбојника распета крај Христа, к'о св. Петар и св. Павле, Мирко и Славко, Прле и Тихи, Мујо и Хасо, Микац и Јоле, баш ми, Дуле и Цонке својим ходочашћем посведочили о величини Свевишњег без чије воље ништа на целом свету не бива.
