Борбу о којој је говорио Свети Нектарије видех својим очима. Снагу потеклу од вере у Господа осетих душом својом целом. Било је то пред капелом у којој се налази гроб Светитеља, пред почетак читања Акатиста Светом Нектарију Егинском. Био је то један од најрадоснијих тренутака у мом животу, тренутак када сам осетила најживље присуство Господње икада.
Редови који следе одјек су мојих мисли, свака реч је из срца потекла. Оно што је у мојој души не може се речима описати, може се само наслутити. Пут ходочасника –октобар 2015- Храм Пантократор, Храм Светог Јефрема Неамакријског, Храм Светог Нектарија у Камаризи, Храм Светог Нектарија на Егини, Црква Свете Петке у кањону Темпи.
Ово је прича о манастиру на југу Србије која је истинита, а лепша од сваке бајке, прича о вечној борби добра и зла, о ковитлацима српске историје, разапете између светлости и таме, некада ближе једној, у појединим тренуцима, опет, другој крајности. И на крају, или на почетку, прича о настанку и трајању манастиру Покрова Пресвете Богородице код села Ђунис, у близини Крушевца.
„Мој Христе, опрости непријатељима мојим, претвори моје тело у цркву, моју косу у дрвеће, а моју крв у реку“.
Говорио је Свети Серафим: «Ко Канавком једном прође, све му је ту, и Атос, и Јерусалим и Кијев!» Толика је то светиња!!! Ту је и прошлост, и садашњост и будућност! Сила свих светиња!
