На Велику Суботу  пре почетка вечерње службе и Великог Бдења,  издвојивши се од групе,  долазим пред саборни храм Гроба Господњег. Који минут, пре шест сати  поподне, успевам да уђем у цркву Васкрсења, у којој је већ велика гужва.

Љубазношћу једне грчке баке, налазим место преко пута трона Патријарха. Гркиња ме пита одакле сам и на мој помен да сам из Србије њеном одушевљењу није било краја. Она је пореклом са Крфа, а тамо се Срби памте само по добру. Невероватно је звучало када ми је рекла да јој је ово педесети Васкрс који дочекује и прославља у Јерусалиму.

Тачно у шест поподне, у цркву су ушли, Патријарх и Епископи.

Припремљена не узимањем хране и воде и прочитаним молитвама, имала сам жељу да се на поноћној Литургији, Причестим.

Али како се вечерња служба, Велико Бдење и сама Литургија трајали дуго, Причест сам примила тек на Васкршњој Литургији око осам ујутро.

 Када се размишља о свим тим сатима, а тачно их је 14, чини се да је то велики напор али уз сву молитву, благодат и свечану атмосферу како и доликује Васкрсу, све је прошло као трен.

 Црква је била препуна цвећа, улаз у свети Гроб Господњи окићен је са тракама у неколико боја, које код Грка истичу посебност празника. Радост је свуда и неописива је.

Патријарх и Епископи обучени су у црвено- златне свечане одежде.

 Ходочасници су у свечаним оделима са упаљеним свећама у рукама.

 Сам ваздух, сваки тренутак и свака ствар те вечери, ноћи и следећег јутра, била је посебна и радосна и све је славило Васкрсење Христово.

Сви ми, ходочасници, из свих  Православних црква, заједно смо се молили и јединствено из свег гласа узвикивали на неколико језика Христос Васкресе. Није тешко признати да смо ми Срби били најгласнији.

Те вечери ни Гркиње са својим реквизитима нису правиле проблеме.

Патријарх јерусалимски Теофило, скупа са нашим Архиепископом Јованом служење Свечане Васкршње Литургије започео је у Христовом Гробу а наставио у цркви Васкрсења Христовог. У току саме Литургије  на нашем и још неколико језика читано је Јеванђеље.

 Света Литургија завршена је негде после осам ујутро. Причест смо ми, поклоници из Србије, примили из руке нашег оца Јована Ћулибрка.

 После Литургије и Причести отишли смо у хотел на краћи одмор, па потом на ручак.

 Свечани Васкршњи ручак уприличен је у ресторану и тада смо се окупили нас 108 поклоника.

 На ходочашће у Јерусалим стигли смо из свих крајева света: Србије, Македоније, Швајцарске, Црне Горе, Немачке, Аустралије, са Новог Зеланда, из Америке, Хрватске, са Романије......сви јединствени, спојени од Господа.

Јединствени смо били и који дан раније када смо, на предлог једне драге попадије, прикупљали новац за поклон нашем Архиепископу Јовану.

Изненадивши Архиепископа, један свештеник предао му је дар наше групе.

 Напрсни медаљон са ликом Светог Николе, Крсне Славе, Архиепископа и сребрне сасуде за прање руку Архијереја.

 Отваривши поклоне, рекао нам је, да је тог Васкршњег јутра на Проскомидији прочитао имена, свих ходоочасника из наше групе.

 Изненађени водичи су тек тада схватили зашто је Архиепископ тражио списак са именима свих поклоника.

 Поред захвалности, причао нам је и о свом животу, о својој љубави према Српској цркви и Патријарху Павлу, о својим данима проведеним у тамници.

 Сведочи да је било тешко и болно али да је увек испред себе имао Васкрслога Христа.

 Затим нам је Архиепископ Јован, свима појединачно уз благослов, поделио и хаџиске Грамате са печатом Јерусалимске Патријаршије које сведоче да смо своје ходочашће, за овај пут, привели крају и да смо сада сви Поклоници Светог Гроба Господњег.

Нашој радости није било краја, славили смо Победу Живота над смрћу и прослављали Васкрсење Христово!

Христос Васкрсе!

      Аутор текста

  Оливера Обрадовић