Црква Светих апостола Петра и Павла  налази се на старом градском гробљу у Никшићу, које је смештено у подножју Петрове главице, у непосредној близини Саборног храма Светог Василија Острошког. Потиче из преднемањићког периода.

Сматра се да је ову цркву саградио Петар Јакичић у време краља Владимира. У овај дом Господњи долазио је и цар Урош Нејаки, а историјски подаци говоре да је у њој, 1362. године, потписана повеља о миру између Дубровника са једне стране, и хумског кнеза Војислава Војиновића, односно царског града Котора, са друге стране. Цркву је проширио Оташ Косорић 1690. године.

Док је Никшић био под Турцима, храм је једним делом био затрпан земљом како би остао сачуван. Саграђен је на старој некрополи стећака у којој се и данас налазе примерци изузетне лепоте и разноврсних облика.

Црква је издужена правоугаона грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником на западној страни која има дужи полуобли свод.

Некада ју је красио живопис од кога су остали само делови. Претпоставља се да је настао током 18. века. Састоји се од слика пророка Арона са расцветалим жезлом у левој руци, док је цар Соломон са моделом Јерусалимског храма представљен на страни олтарског прозора. На источном зиду изображен је лик архиђакона Стефана, а остаци живописа изнад њега указују да је ту био насликан доносилац благе вести - архангел Гаврило.

Црква је просторно мала тако да не може да прими бројни народ, који призван од Светих апостола долази да саборно прослави црквену славу. Стога он окружи цркву, испуни стазе старог градског гробља, тражећи комадић хладовине испод столетних борова како би се заштитио од јаког јулског сунца. Достојанствено учествује у Светој литургији чекајући да приступи Светом причешћу после Петровог поста.

Пажљиво се слуша беседа свештеника који се гласно, посебно свечаним гласом, обраћа верном народу. Подсећа да су Свети апостоли Петар и Павле били неутврђени у вери пре него што је на њих сишао Дух Свети. Петар је видео светлост таворску, али се ипак три пута одрекао Христа, док је Савле, пре него што је постао Павле, био гонитељ хришћана. Препознавши истину, доживео је преображење и постао апостол.Толико се утврдио у вери и у љубави према Христу да је себе сматрао недостојним да пострада као Христос.

Желела сам да текстом представим ову прастару цркву која одолева времену, сведочи о нашим коренима и духовности народа кроз векове, показујући да су црква и Христос непромењиви и да стамено стоје као и ова камена грађевина.

Кроз историју цркве увек су постојали људи, апостоли и посланици Христови који су отелотворење присуства оне соли и живе вере у народу,  потврђујући  да је жива душа народа некада, сада и верујемо, у векове векова.

Писано на дан Сабора Светог архангела Гаврила   2020. године

                                                            Аутор текста: Наташа Жмукић