Манастирски комплекси смештени на меторским стенама изнад града Каламбака, сваког дана постаје све привлачнија дестинација за хиљаде радозналих туриста из свих делова света. Нама православнима, ови манастири, требало би да су место ходочашћа, али у мору туриста који неуморно шкљоцају својим фотоапаратима, несвесно смо се занели и изгубли осећај за светињу.

На хиљаде наших туриста враћајући се са летовања у Грчкој, сврати до Метеора, шкљоцне и позира испред неког од манастира и не знајући, рецимо, да су једни од првих Ктитора манастира на овим чудесним стенама, били потомци наше  Светородне лозе Немањића. Тако сам се ја понашала и осећала све до одласка на Метеоре, са ходочасничком групом чији је духовни вођа био О. Михаило.

После овог обиласка и поклоњења небројаним светињама који се налазе у манастирима, схватила сам каквом смо се непроцењивомн благу поклонили, тога дана. 

Наше прво одредиште био је манастир посвећен првомученику Христовом  Стефану. Али пре тога свратили смо на један део метеорских стена одакле се пружа неописив поглед на градић у њиховом подножју и на део манастира. На стрмим, облим стенама, одушевљено смо прегледали околину, неуморно се сликали и наставили пут ка манастиру.

Манастирски комлекс Светог Стефана, смештен је на једној од стена и са осталим делом тла, повезан дрвеним мостићем. Пролазећи капију манастира, сусрели смо групу кинеских туриста који су задивљено гледали у нашег оца Михаила.

Отац, висок близу 2 метра, за њих је представљао још једну атракцију. А када је са њима размени пар речи на кинеском њиховом одушевљењу није било краја. Разговор су наставили на енглеском, уз неизбежно шкљоцање фотоапарата. Питали су га да ли је из Русије, он је објаснио да је из Србије, да је православни монах. Затим је у пар реченица описао лепоту Православља. Поздравио се са њима, и позвао их да дођу у Србију.

Улазећи у манастирску цркву, по први пут сам видела прелепе фреске на зидовима. Дуго су оне овде али ја сам изгледа по први пут прогледала.

У овом манастиру у сребрном митри, на једном стакленом постољу смештена је глава чудотворца и исцелитеља великомученика Харалампија. Отац Михаило прилази на поклоњење моштима и неописива бујица суза креће из његових очију. Видећи њега и ако још нисмо пришли моштима, сви почињемо да плачемо.

Док у реду чекамо на поклоњење моштима Светок Харалампија, бришемо сузе и молимо се светом Харалампију, великом исцелитељу болних, пажњу смо привукли једне од монахиња која нам прилази и пита одакле долазимо. Чувши да смо из Србије, обрадовала се, вероватно што у мору људи који пролазе кроз цркву види неког свог.

Пажњу смо привукли и неким људима из Кореје који прилазе оцу Михаилу питајући га да им објасни, шта се дешава. Када им је Отац испричао о светом Харалампију великом исцелитељу, они су довели своју пријатељицу која болује од канцера, да се помоли испред моштију. Симпатично и помало потресна је била молитва те болесне Кореанке. Лепо се помолила али прекрстила како је знала и умела.

Нисмо је замерили и помолили смо се за њено оздрављење.

Препуни утисака одлазимо из манастира Светог Стефана према манастиру Варлаам.

Манастир је смештен на једној високој стени и да би се дошли до манастирске цркве морали смо прећи на стотине степеника - узбрдо. Када сам стигла горе, по сунцу које неуморно пекло, прво сам морала да седнем и попијем воду, па тек онда обиђем цркву.

Ушавши у цркву опет сам наишла на групу туриста, не знам одакле, па како нисам могла да прођем од њих, села сам на једну столицу и посматрала фреске које су у овој цркви другачије од свих које сам до сада видела. Доста су старе а фреска са приказ Архангела Михаила, нешто је посебно. Чекају ћи да прође гужва и гледајући тако по таваници и зидовима, у хладовини и полутами ове цркве, тренутак је фалио да заспим.

Моју поспаност прекиде сестра из групе, која ме упути да параклису кроз који сам прошла, у углу десно, једва видљиво, на једном дрвеном сталку налазе се кивот са моштима. На грчком је писало и чије су али моје лично мишљење је да су мошти ктитора овог манастира монаха Нектарија и Теофанија. Кратко сам се помолила и целивала мошти.

Док силазим низ степенице и враћам се ка аутобусу, размишљам да нисам требала да се одвајам од групе, више бих информација сазнала и да сам остала са њима. Повратак је сада био много лакши јер је било низбрдо. Све време док силазим низ степенице, поред мене, пролазе туристи који неуморно шкљоцају својим фотоапаратима и тада по први пут без осуде, схватам зашто је у манастирима црквама на Метеорима забрањено фотографисање.

Дуго смо чекали Оца Михаила који је и овде, наишао на неке туристе којима је био атракција и којима је упути позив да посете нашу земљу.

На самом крају одлазимо до манастира посвећеног Преображењу Господњем – Велики Метеор.

До њега смо ишли опет непрегледним степеницама али опет узбрдо.

Док се пењемо, пажњу нам привлачи монах у корпи, на импровизованој жичари, које су још од давнина па све до данас, једини својевољни избор монаха за превоз, монаштва и хране за овај манастир. У цркви Преображења или по грчком Метаморфозис, поклонили смо се моштима, монаха Јоасафа, српског племића из Царске лозе Немањића. Монах Јоасаф, у свету Јован Урош, био је ктитор Великог Метеора. Оставио је престо, замонашио са његовим одласком у манастир, гаси се последње владарско место Немањића.

Целивамо затим икону Пресвете Богородице са ружом, заштитнице овог манастира, јединствену у Православном свету.

Обишавши продавницу и ризницу, једна сестра и ја одлучујемо да се одморимо на тераси порте манастира. Одавде се пружа неописиво леп поглед на остале манастире, стене и подножје испод њих. Наше уживање прекинуо је један туриста, који је сео на клупу поред нас и запалио цигарету. Тада смо схватили разлог због кога се у Великом Метеор, у време када је посета туристима дозвољена, не може видети ни један монах.

Наше чуђење, прекинуо је један брат који нас је позвао у цркву на молитву коју је читао отац Михаило. Већ на самом улазу чули смо оца Михаила који је из свог гласа певао тропар Преображењу ...“преобразио се јеси на Гори, Христе Боже.......“остали верници су га пратили и ми смо се придружили. Дирљив сцена, најупечатљивија тог дана, чинило се да је баш тај тренутак преобразио наше душе. Неколико пута смо поново отпевали исти Тропар, сви заједно као један.

По завршетку, стали смо у ред и Отац нас је помазао уљем из кандила које непрестано гори изнад иконе Преображења.

На путу ка изласку из цркве, целивали смо поново мошти царевића Јосафа српског, неизмерно му захвални, јер се његовим присуством овде осећамо добродошли.

Силазећи из манастира, опет смо срели неке туристе из Америке, који су опчињени свим што су видели и доживели, пришли оцу Михаилу и после разговора са њим, обећали да ће не само доћи у Србију, него и у Ваљево и у Јовање. И наравно фотографисали се.

Док силазим низ степенице, свечано обећавам сама себи да више ни на једно ходочашће нећу носити фотоапарат. Доста ми је шкљоцања.

Враћајући се ка аутобусу, неко примети да наш отац Михаило мисионари и спашава фронтално тј. на свим фронтовима.

На ту опаску се Отац насмејао и рекао да треба покушати и другима пренети Радост и приближити лепоту Православља

Аутор текста:

Оливера Обрадовић