Манастирска црква Свете Петке у кланцу Темпи налази се поред самог магистралног пута који од Солуна води ка Атини. До ње се стиже преко висећег мост скривеног испод крошњи столетног дрвећа. Док прелазимо мост и идемо према цркви пажњу нам привлаче неописиво леп цвркут нама непознатих птица. Опчињени њиховом песмом и загледани у високе крошње, нисмо ни приметили да смо прешли мост и нашли се испред самог улаза у пећинску цркву посвећену Светој мученици Параскеви.

На самом улазу у први део цркве поклањамо се и целивамо икону Свете Петке - Параскеве, заштитнице овог храма, која је препознатљива по томе да се на иконама увек приказује са својим очима у рукама.

Улазећи у главни део цркве, пажњу нам привлаче велики број сличних икона ове свете мученице. Целивали смо иконе и мошти и већ кренули напоље, када смо на улазу срели оца Михаила који нас је збуњено позвао да се вратимо унутра.

Отац је заједно са једним младићем, нешто се објашњавајући са њим, више рукама него речима, ушао у олтар. Младић који је у овој цркви црквењак, пружио је оцу Михаилу, епитрахиљ и упаљену кадионицу.

Тог тренутка отац Михаило је заплакао и почео да пева Тропар Светој Петки и да нас помазује уљем из кандила са Престола у олтару.

Мени је било мало чудно да Отац баш толико плаче. Он је познат као лак на сузама и даровит да расплаче друге али ово је било нешто друго. Његов глас, лик сузе, све је било потпуно другачије него до сада.

После помазања пришла сам помолила се и целивала мошти и размишљајући о предходној ситуацији, изашла из цркве и запутила се ка извору воде који се налази у једној другој пећини. До тог извора се стиже уским и ниским ходником, боље рећи погнуто. На самом извору може да се захвати тек по која кап воде, која је лечи болести очију.

Како сам била већ уморна а искрено не баш расположена да пузим до извора, флашицу сам предала једном брату у Христу, а ја се вратила и села на клупе испред цркве. Поред мене су биле две монахиње из наше групе и у том тренутку је отац Михаило, озарен изашао из цркве, пришао нама и рекао да му се управо у овој светињи десило чудо, а да смо сви ми били сведоци тога.

Изненађено смо га питали о чему се ради али нам је рекао да не може да прича о томе.

Наш добри отац Михаило, није нам одмах од усхићења испричао о чему је реч, али је нешто касније рекао.

Већ дуже време, тачније још као искушеник и монах код старца Тадеја, а касније дошавши у манастир Јовању, увек се питао да ли је достојан своје службе и монаштва. То је питање које Богослужитељи често себи постављају. Веома је критичан био према себи и схватио да га једино Господ по Милости својој држи на земљи. То питање је услед болести и великих искушења у последње време све чешће заокупљало његов ум. Ма колико се трудио није налазио ни одговор ни решење.

На ово ходочашће Грчким светињама је кренуо по Благослову Владике Милутина а прихватио га је као послушање, (јер гаји велику љубав и наклоност према Русији). Ушавши у ову цркву, осетио је благодат али се није много обазирао на њу. Целивао је иконе и мошти и изашао напоље и сео на клупу да слуша неописиво леп цвркут птица. Поново му се вратило то старо питање: "Да ли је достојан служењу?". Почео је да се моли Параскеви да му отвори видике за ово питање.

У том тренутку из цркве је изашао млади црквењак и покушао да му објасни нешто на грчком. Отац га није разумео, покушао је на енглеском али младић га је ухватио за руку, увео у цркву, потом у олтар, пружио му епитрахиљ и упаљену кадионицу. Тог тренутка Отац је почео незаустављиво да плаче и схватио је све.

По Милости Божијој, у олтару ове пећинске цркве, Господ заступништвом Свете мученице Параскеве, учинио чудо и преко непознатог дечака послао је одговор на питање које га је мучило цео живот.

Даље нам Отац рече да је уморан и невољан пошао на овај пут, помало и уплашен.

Напетост је ослабила одмах после Божанствене Литургије у цркви Светог Димитрија у Солуну. Потом поклоњење гробу старца Пајсија. Код Свете Анастасије Фармаколитрије, дирнут је био чашћу која нам је указана изношењем делића Часног Крста и честицом моштију св. Андреја Провазваног.

Размишљао је када у недељу ујутро дође код старца Нектарија Виталиса да ће га овај мудри и прозорљиви Старац поштено изгрдити. Али Старац га је прихватио са великом љубављу и даровао га мудрим саветима и прелепим иконама. Каже, размишљао је да је то можда било случајно.

Потом у манастиру Светог Нектарија Егинског, позван је био да служи Литургију, што је на Егини просто немогуће. Тај догађај га је мало охрабрио, али тада није ни знао колика је то благодат. Мислио је да је то честа појава да се на Егини дозволи монаху који гостује да служи. Тек када је са другом туром дошао на Егину и затражио да служи објаснили су им колика је благодат била тог првог пута. Наиме, то јутро када је Михаило служио због неких проблема монах који служи није могао да дође на Егину, па је манастир остао без јеромонаха. Велика светиња не може бити без службе па је на литургију дошао лично Митрополит тог краја. Митрополит је тад позвао лично Михаила да служи Литургију на Егини, а наш драги отац тада није ни знао шта се ту дешава, са ким служи Литургију и колика је то благодат била. 

У манастиру Пантократор дочек и разговор са игуманијом Стилијаном.

Затим на Евији у манастиру светог Давида, поред гроба Јакова Цаликиса, у његовој келији и разговору са Никодимом. Код моштију чудотворца Јована Руса, већ је осећао неку нову снагу. Метеори, поклонивши се моштима светог Харалампија доживео је нешто неописиво. У Великом Метеору - Преображење.

И као круна свега црква и мошти свете мученице Параскеве чијим заступништвом је добио одговор на своје питање и уједно исцелење за своје сумње и немоћи. А све поменуто приписује само и једино чуду Божије Милости.

Пре неки дан када смо посетили манастир Јовању, Отац нам рече да планира да направи посебни трон за икону Свете мученице Параскеве, коју је купио у њеној пећинској цркви. Доживљава је као своју заступницу и исцелитељку.

Ни после толико времена, када се сети те цркве и свега доживљеног у њој, не може а да не заплаче. Плакао је и ту пред нама, а на мој помен да сам негде прочитала да се ова Св. Петка слави 10 новембра, загледао се у њену икону и остао без речи.

После неколико тренутака тихо нам је рекао „ Па,... знате ја сам рођен 10 новембра“.

Слава Господу који пројављује Чуда кроз свете своје и онда када се наде изгубе а душа и тело раслаби.

Слава и Светом Нектарију, који нас је на овај пут и сабрао и позвао.

Слава и хвала и светој Параскеви, јер нам је кроз чудо исцелења Оцу Михаилу вратила духовни вид а нама поклоницима учврстила веру.

КЛИКНИТЕ и прочитајте ПРВИ ДЕО - СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - СОЛУН

КЛИКНИТЕ и прочитајте ДРУГИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - АТИНА И КАМАРИЗА

КЛИКНИТЕ и прочитајте ТРЕЋИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - ЕГИНА

КЛИКНИТЕ и прочитајте ЧЕТВРТИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР

КЛИКНИТЕ и прочитајте ПЕТИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - МАНАСТИР СВЕТОГ ДАВИДА ЕВИЈСКОГ

КЛИКНИТЕ и прочитајте ШЕСТИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - СВЕТИ ЈОВАН РУС

КЛИКНИТЕ и прочитајте СЕДМИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - МЕТЕОРИ

КЛИКНИТЕ и прочитајте ОСМИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - СВЕТА ПЕТКА

КЛИКНИТЕ и прочитајте једно лично искуство - СПАСЕЊЕ И ИСЕЉЕЊЕ НА ЕГИНИ

КЛИКНИТЕ и прочитајте утиске са једног од претходних ходочашћа на Егину

Аутор текста:

Оливера Обрадовић