Укрцавши се на трајект за Егину, запловили смо у загрљај Светом Нектарију. Тамни облаци, ветар и све већи таласи, нису нам обећавали мирну пловидбу, али и ту се по многима десило једно чудо. Злослуни облаци и јак ветар који су нас пратили још од претходног дана постали су наши савезници. Ветар који је дувао брзином од 20 чворова (мало мање од 40 километара на час), имао је практично исти смер и брзину кретања као наш трајкет, тако да смо ми на горњој палуби једва осетили благ поветарац а облацима смо били заклоњени од јаког сунца. Та информација о брзини и смеру ветра коју је сваког тренутка имао ажурну један од пилота из наше групе, брзо се проширила међу ходочасницима. Не може се отети утиску да је већи број верника то доживео као благодат и заштитнички став нашег домаћина - Светог Нектарија Егинског.

Отац Михаило нас позва и сабра на горњој палуби, где је највише и дувало. Окренути у правцу пловидебе, ка Егинии, почели смо да се молимо и Отац је почео да чита акатист Светом Нектарију.

Иако је из звучника поред нас почела да се чује громогласна музика и глас спикерке који је на грчком нешто објашњавала, Отац Михаило као да није чуо ништа од тога и нисмо одустајали од молитве. Тек када смо завршили молитву и Акатист, приметили смо да су облаци потпуно разишли, море смирило а ветар престао да дува. Зачуђени и срећни заблагодарили смо Светом Нектарију на чуду које нам се десило. Ова дешавања су нас обрадовала и схватили смо да смо добродошли на Егину.

Искрцавши се из трајекта сместили смо се у аутобус и кренули ка манастиру. Уз пут пажњу нам је привукао велики број цркава и манастира, на Егини их има око 365, за сваки дан у години. Ускоро смо стигли и до манастира Светог Нектрија.

Након смештаја у собе, отишли смо у цркву где су у два сребрна кивота смештене мошти Светог Нектрија. У једној сребрној митри смештен је део Светитељеве главе а у другом кивоту поред, део моштију.

У реду смо сачекали и целивали мошти, кратко се помолили а нашу посебну пажњу привукла је  витрина са великим бројем дарова која су у захвалност за исцељења и услишене молитве дарована Светом Нектарију и манастиру.

Ка излазу целивам чудотворну икону Светог Нектарија и Свете Петке, а на самом излазу наилазим на сестру Мирјам, коју знам од раније. Мало смо попричали, затражила је од мене да јој напишем на парчету папира своје име, онако како се изговара. Збуњено сам то и урадила, а она је поред мог имена написа број 40 и отишла према олтару. Тек тада сам схватила да је тражила моје име да би ме помињали на Литургијама. 

У том тренутку огласила су се звона за вечерњу службу. Сестра Мирјам ме упути да за вечерњу службу одем у десну цркву - женску. До тада нисам знала за то правило.

По завршетку службе обишли смо капелу где се налази Светитељев гроб. Негде смо прочитали да ако се стави ухо на мермерну плочу гроба, могу се чути кораци и ударци штапом. Кажу да се то Свети Нектарије лично оглашава. Ја нисам чула ништа али неко више верујући вероватно чује. Све по вери бива.

На изласку сам срела једну девојку Српкињу која није била из наше групе, а објаснила ми је да умочим прст у кандило које непрестано гори испред гроба и да се помажем њиме. Захвалила сам јој се и у разговору са њом сазнала да поред нас још неклико група из Србије је тренутно у манастиру.

Следеће смо посетили Светитељеву келију. Ту је он живео, молио се и провео последње месеце свог живота. На улазу пажњу нам је привукао повећи камен, сестра монахиња, рускиња, рече нам, да је тај камен донешен из родног места Светог Нектрија.

Причала нам је о Светитељу, показала нам кревет, личне ствари, наочаре, бројанице, књиге Светог Нектарија. За икону Пресвете Богородице пред којом се Светитељ молио, рече нам да је чудотворна. Икона повремено отвара и затвара очи, што је ретка појава у православном свету.

Обишли смо две манастирске продавнице, напили се изворске воде са чесме и отишли под трем једне од тераса где смо сви из групе, скупа вечерали. Монахиње су нам спремиле неколико јела а ми смо изнели шта смо понели, и тако смо сви заједно обедовали. Сабрани за трпезом као рани хришћани у Агапе. Била је то трпеза пуна љубави на једној, за овоземаљска мерила, заиста обичној и скромној тераси.

Мрак је већ увелико пао, иако је још било рано, отишли смо сви на спавање. У соби сам чула од једне сестре за једно чудо које се догодило када смо стигли у манастир.

Игуманија манастира на Егини, после нашег доласка позвала је нашег преводиоца Наталију и питала је, ко се из наше групе тренутно налази у најтежој материјалној ситуацији. Наталија је пренела Оцу Михаилу питање које га је тотално збунило. Тешко је било а и непримерно распитавати се о финансијком стању било кога из групе. Али Промислу Божијем, сасвим неочекивано су сазнали о новчаној оскудици једног брата из групе. Јавили су то Игуманији која је брату предала коверат са динарима, које наши Срби остављају као прилог, а који у Грчкој не могу да се користе. Он се заплакао и рекао да је све време пута до Егине размишљао како ће да прехрани породицу када се врати кући за Србију. Сви заједно заблагодарили су Светом Нектарију, брзом помоћнику који ослушкује наша срца на оваком благослову и дару.

Све има свој дан, само треба сачекати да тај дан дође.

Ујутро рано присуствовали смо Литургију у којој је служио и наш Отац Михаило. На Литургији се велики број нас и причестио.

Након Литургије отишли смо до доњег новог манастира посвећеног Светом Нектарију, где се у сребрном кивоту у једној од капела налаази део моштију Светитеља. После молитве над кивотом и обиласка капелице, пажњу нам привлаче фреске на којима је приказ сахране Светог Нектрија и фреска Светог Нектарија са својим ученицима старцем Амфилохијем и старцем Филотејом.

Вратили смо се се цветном стазом према старом манастиру, још један пут целивали мошти, поздравили се са сестром Мирјам, обећавши јој да ћемо је помињати у молитвама и да ћемо ускоро поново ходочастити на Егину.

У том тренутку Отац Михаило нас је позвао све и испред моштију нам прочитао молитве за здравље. Рекао нам је да помињемо наша имена и имена својих ближњих. Невероватна је ова молитва била. У једном тренутку сви смо почели наглас да изговарамо имена, гласно а Отац их је понављао. Свих имена је било ту, сва српска, у том тренутку ми се учинило да је цела Србија на Егини поменута. Све нас је хиљдама километара далеко од Отаџбине сабрао и поменуо Свети Нектарије.  

Брзим корацима ушли смо у аутобус и кренули према пристаништу. Тек сада смирени и разбистрених умова, приметили смо лепоту овог острва, препуног цвећа и нама непознатих ниског дрвећа за које нам рекоше да су стабла пистаћа. Имали смо неких пола сата до укрцавања на трајект што је било сасвим довољно, да пазаримо пистаће и зачине. Пистаћи су у Грчкој, кажу најлепши са Егине а за дивљи оригано са овог острва водећи кувари тврде да је најквалитетнији на свету.

Сигурно је тако, јер Егина је свето острво, свакодневно кађено тамјаном из многобројних цркава и благословено присуством Светог Нектрија, чудотворца и исцелитеља Егинског.

Наш трајект је запловио према Пиреју, напустили смо Егину али само телесно.

Пре неколико дана посетила сам манастир Јовање и попричала са Оцем Михаилом. Питала сам га да ми одговори на једно питање о коме размишљам од како сам се вратила са Егине. Рекла сам му да сам у манастиру срела велики број наших а нису били из наше групе и да ми се у једном тренутку учинило да сам у неком српском манастиру. Питала сам га Оче “да ли смо ми Срби толико верујући и прешли смо хиљаде километара да би се поклонили Светитељу или смо ми ипак најболеснији од свих православних“? Отац ми кроз осмех одговорио „ и једно и друго..

Нека је све у Славу Господњу и нашег Светог Нектрија.

КЛИКНИТЕ И ПРОЧИТАЈТЕ ПРВИ ДЕО - СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - СОЛУН

КЛИКНИТЕ и прочитајте ДРУГИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - АТИНА И КАМАРИЗА

КЛИКНИТЕ и прочитајте утиске са једног од претходних ходочашћа на Егину

                                                                                                                                                                                          Аутор текста:

 Оливера Обрадовић