Благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, дана 26.09.2014 године, група ходочасника (нас 57) кренула је на поклоњење светињама Грчке, на првом месту моштима Светог Нектарија Егинског.  

Светитељ нас је призаво и сабрао, а за духовника и пастира одредио Архимандрита Михаила Биковића, игумана манастира Јовање код Ваљева.

Све време нашег пута уз нас је била екипа емисије Духовници на челу са уредником Вељом Павловић, и снимала емисију посвећену чудима Св. Нектарија и животу старца Нектарија Виталиса, као и о осталим светињама које су нам биле на овом ходочашћу. Крајем године, ову емисију моћићете да погледате на Студију Б.

Сабрани из разних крајева, Ваљева, Ниша, Београда, Македоније, Крагујевца, Уба, чинили смо мирну, сабрану и јединствену групу. За наш мир и саборност велику заслугу има наш радосни Отац Михаило који нас је брижно чувао као Пастир Добри, као и молитва две монахиње манастира Преображења из Липовца код Алексинца.  Просто је фасцинантно како Бог окупи људе најразличитијих структура на једно овако подвижничко дело. Ту је било мушкараца и жена, и старих и младих, и особа из града и особа са села, и имућних и просечних, и болесних и здравих, и образованих и животно школованих, и успешних и незапошљених, и верних и знатижељних, и брачних и соло ... Буквално, било нас је разних и велико је чудо како смо сви ми такви били некако духом складни. Ипак највећу заслугу за мир и скрушеност имају муке и болести и то оне најтеже, због којих је већи део групе и кренуо на поклоњење моштима Св. Нектарија Егинског чудотворца и исцелитеља, лекара-специјалисте за малигне болести.

Прво наше одредиште био је Солун у који смо стигли у петак увече. Смештај нам је био дивном хотелу пре бих рекла манастирском конаку који у свом дворишту имао цркву.

У суботу ујутро на празник Воздижења Часног Крста, упутили смо се ка цркви Св. Димитрија где смо се поклонили кивоту са миомирисним моштима Св. Димитрија мироточивог, поред којег се непрестано дешавају чуда. Обишли смо крипту и целивали место страдања Св. Димитрија.

Византиско појање изузетних солунских појаца и мирис грчког тамјана, а пре свега сила и благодат која осећа у целој цркви, учинили су да то суботње јутро и Литургија на којој смо се причестили, никад не заборавимо. 

Као што правило налаже после завршене Литургије подељена нам је нафора, на наше изненађење великих димензије. Такође смо били пријатно изненађени свећама, које у Грчкој немају цену, већ се за њих даје прилог.

У овој цркви, остали смо дирнути бригом коју Грци воде о својим упокојенима. Скоро све жене донеле су парастосе од целог зрна пшенице, који су после Литургије освештавали и поделили верницима по цркви. Касније у току нашег пута видећемо да је то у Грчкој неписано правило да се после сваке Литургије, освешта и парастос.

У току пута када би наишао неки проблем или искушење, а било их је, Отац Михаило би прочитао молитву и покропио тј. окупао би нас светом водицом.

Следећа светиња коју смо обишли налазила се у солунском предграђу, Суротију, где смо се поклонили гробу старца Пајсија Светогорца.

Гроб овог изузетниог духовника и учитеља налази се у порти манастира посвећеног Св. Јовану Богослову, у коме се чувају мошти Св. Арсенија Кападокиског,  кума и духовника Старца Пајсија. Монахиње су нам дозволиле да поклонимо гробу, кратко се помолимо и узмемо мало лековите земље са гроба. На излазу из порте, упутиле су нас да се послужимо ратлуком и водом, што је правило и завет који је Старац оставио монахињама, да сваки гост који дође у манастир, мора бити послужен. Неописива радост и велика благодат осећају се поред гроба и у целом манастиру, радост какву је старац Пајсије поседовао и даривао другима.

На неколико километара од манастира, скривен у брдима налази се метох Свете Горе мушки манастир посвећен Св.Анастасији Фармаколитрији-Узорешитељници. Мушкарци из наше групе рекоше нама женама, да посета овом манастиру јединствена прилика да видимо и осетимо бар делић лепоте и благодати којима је њима дaрован када ходочасте по Светогорским манастирима. И стварно у овом манастиру влада нека посебна атмосфера.

Велике иконе, понајвише Св. Анастасије, окићене сребрним заветним плочицама, мирис тамјана и велики број честица моштију, чине да у манастиру влада неки посебан, светогорски мир.

Монаси на сазнање да долазимо из Србије, на поклоњење износе кивот у којима се чува делић Часног Крста што за нас има изузетно значење јер смо удостојени од Господа да на дан Воздижења Часног Крста ( по нашем календару) поклонимо делићу Часног Крста на коме је Спаситељ разапет.

Износе нам и целивамо кивот са делићем моштију Св. Андреја Првозваног и кивот са моштима заштитнице овог манастира Св.Анастасије Узорешитељнице.

Како се великомученица Света Анастасија призива се за помоћ онима који страдају од најтежих болести, магија и за оне за који су неправедно заточени у тамницама, наш Отац Михаило испред моштију чита молитву за здравље и помиње имена свих нас и наших ближњих.

Поклањамо се и моштима нама непознатог светитеља из 16 века, епископа Теона, деловима моштију и лобања још неколико светитеља.

Овде смо се први пут срели са малим ПЛОЧИЦАМА које верници намењују својим молитвама и остављају их поред икона. Плочице су од танког лименог материјала и на њима су удубљени ликови мушкараца, жена, деце као и делова тела (срце, очи, рука, нога, ...) а све зависно од тога за шта се верник моли и за шта се та плочица намењујуе (погледајте фотографију)

Једна од сестара из наше групе, у знак захвалности монаху који чува мошти, поклонила је скроман али непроцењив дар, папирну иконицу нашег блажено почившег Патријарха Павла. Сестра је имала намеру да му објасни које на иконици насликан, међутим још ни реч није изустила а монах је одушевљено почео да љуби иконицу и да виче Свети Павле Српски. Тог тренутка завладала је неописива радост и свим присутним су кренуле сузе. Монах нас благослови, пожеле нам миран и срећан пут и раставши се од овог дивног манастира, одлазимо из Солуна.

Крај првог дела

КЛИКНИТЕ и прочитајте ДРУГИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - АТИНА И КАМАРИЗА

КЛИКНИТЕ и прочитајте утиске са једног од претходних ходочашћа на Егину

Аутор текста:

Оливера Обрадовић