Постоји предање а и многи ходочасници, потврђују да сваке године на Велики Петак у Јерусалиму бива облачан дан. И после више од две хиљаде година, од када је Спаситељ страдао на Крсту, туга над овим градом, толико је велика да и сунце тог дана, изгуби свој сјај. Велик Петак је најтужнији дан у историји универзума. Тог црног дана, су тамни, мали и ништавни људи подигли руку на Сина Божијег, свог Спаситеља. Осудили су га на смрт и да би га понизили,  разапели су га на Крст између два разбојника. Оно што је за њих била понижење за нас, милионе следбеника Христових, представља Победу и пут ка Спасењу.

На Велики Петак, по облачном и неописиво тешком дану, наша поклоничка група, састаје се испред Дамаск капије, на улазу у стари град Јерусалим. Обучени сходно могућностима у што тамнију гардеробу како и приличи овом црном дану, са великим бројем Крстова, донетих из Србије, кренули смо улицом Бола, према Преторији, тамници Христовој.

Улица Бола којом је Исус под теретом Крста ишао према Голготи, налази се на шест метара испод нивоа  данашње улице којом ми ходамо.

Водичи нам објаснише да крећемо мало раније да би заобишли велику гужву која прати Литију, а која  креће испред Преторије, и даље се улицом Крсних страдања или Улицом Бола зауставља испред сваке од 14 тачака које означавају Христов пут према месту Распећа – Голготи.

Нерадо прихвати смо ово објашњење које се показало као исправно, јер Литију уским улицама, прати више од десет хиљада људи.

На молбу наших водича издвојише се неколико крупнијих момака и направише шпалир  око Архиепископа Јована.

Зачуђени кренусмо према, тамници Христовој, првој тачки Исусовог страдалног пута. Преторија или тамница, је место заточења Спаситељевог. Одавде је са трновим венцем на глави и под теретом тешког Крста, кренуо према месту свог Распећа, Голготи, син Божији и Спаситељ људи (погледајте слику лево од текста - а више слика у дну чланка)

Затим идући даље Улицом Бола, обиђосмо следеће тачке:

Друга тачка је на месту где је било стављање претешког Крста на раме Исусово.

Трећа тачка је прво падање под теретом Крста. На овом месту монахиње отпеваше потресно Оплакивање Христу (погледајте фотографију лево од текста - а више слика у дну чланка)

Застајемо код четврте тачке која обележава сусрет Пресвете Богородице и Христа.

На петој тачки праведник Симон из Кирине преузима Часни Крст од Исуса.

На месту сваке тачке Исусовог пута наша група се зауставља, и  ту би свештеници читали Јеванђеље.

На шестој тачки дивна девојка из Јерусалима, Вероника, брише крваво лице Христово убрусом. Тај убрус и данас постоји и на њему је оцртан лик Христов, а у спомен ове благочестиве девојке, зове се  Вероникин убрус.

На седмој тачки Исус други пут под тежином Крста посрће и пада.

Осма тачка обележава плач жена Јерусалима над децом својом.

На месту девете тачке Христос пада по трећи пут.

После проласка девете тачке у једној уској уличици, настала је нека гужва. Успевам да видим да једна групица непознатих људи, покушава да науди нашем Архиепископу Јовану. Запрепашћени архиепископ .Јован и момци који су га пратили стоје као укопани. И ми смо застали.

На дан када свака твар ћути, на дан када је Христос страдао на Крсту, несхватљиво је да неки људи, галаме и покушавају да пљуну архиепископа Јована. Не знам одакле али сигурно по промислу Божијем, створише се два полицајца који на један груб  начин смирише ове чудне људе.

Нисам видела како, али сам чула. Без обзира на њихове намере, било нам их је много жао.

Запрепашћени настависмо пут а наши водичи нам објаснише да су због оваквих сцена тражили да момци направе шпалир око Архиепископа. Сваке године на Велики Петак понављају се сличне сцене и оне се могу решити само брутално, јер је то једини начин да се  вишерелигијском Јерусалиму, одржи ред.

После десете тачка која обележава скидање хаљина Христових и срамно бацање коцке за њих, наш Архиепископ Јован се издвојио из групе и у пратњи једног од водича и момака из пратње вратио се према Преторији.

Многи ходочасни из наше групе, све време док смо ишли Улицом Бола, носили су велике дрвене Крстове које ће као дар поклонити неким од манастира и цркава у Србији (погледајте слику десно од текста - више фотографија у дну чланка)

До последње четири тачке, Страдлног Христовог пута, тада, нисмо успели да дођемо јер су око цркве Гроба Господњег постављени, полицајци на барикадама и имали су наређење да због огромне гужве ка цркви, пропусте само Литију са Крстом Христовим.

Наша група зауставила се у једној уличици где смо окружени мноштвом ходочасника из Србије, чекали наилазак Литије са Крстом Христовим.

Неколико наших Срба носећи велике Крстове, обучени у мајице са натписом „Косово је Србија“, почела је да пева родољубиве песме о Распетом Косову. Изненадивши нас, са сузама у очима и болним изразом на лицима, песми су се придружили и Руски ходочасници који су знали све стихове на памет. Њихову песму и целу ову потресну сцену, прекинуо је наилазак Литије са Крстом.

Литију предводе Епископи и монаси, носећи велики дрвени Крст, истих димензија као Крст Христов. Спаситељев Крст који је носио Улицом Бола на коме је Разапет, био је дуг 3,5 метра., широк 2 метра и дебљине 12 сантиметра и Христос га је носио сам. На глави је имао уплетен трнов венац, од грана дрвета сиријског, патуљастог храста.

Размишљајући о величини Крста Христовог, схватам да на данашњој Литији дрвени Крст истих димензија носе три епископа и то са великим напором. Док пролазе поред нас видим да је један од три носиоца Крста и наш Архиепископ Јован.

Запањена величином Крста Христовог и целом том потресном сценом схватам да ми колико год се трудили не разумемо висину и ширину Крста Христовог, по својој слабости не схватамо ни његову дубину. 

Пре страдања Христовог, сматран дрветом срама, Крст Христов после Распећа постаје свети симбол. Крстимо се њиме, носимо га на грудима, Он нам краси куполе храмова, цркве, иконе.

Господ наш Исус Христос нам је рекао, да узмемо свој Крст и да пођемо за њим. Често се позивамо на те речи али ми немоћни људи, по својој слабости, не разумемо важност и величину Крста Христовог а он нам је ослонац у животу.

Литија са Крстом наставља према цркви Гроба Господњег, под чијом се куполом налазе следеће четри тачке које обележавају : прикивање на Крст, подизање Крста на Голготи, затим, скидање са Крста и помазивање на плочи Миропомазања и последња четрнаеста тачка полагање Христа у Гроб.

Господ је разапет на Крсту између два разбојника. На врху Крста, на једној табли, исписане су Пилатове речи „Исус Назарећанин, Цар Јудејски“.

Исусово тело пре Распећа имало је преко петстотина отворених рана. После часне смрти,  на плочи миропомазања, Исус је као Цар, помазан са 100 литара најквалитетнијег Нардовог Мира.

Његово часно тело увијено у платна, погребено је у нови гроб Јосифа из Ариматеје.

Христовом Распећем и Његовом Часном смрћу на Крсту,  искупљен је прародитељски грех.

У цркву Гроба Господњег улазимо тек касно поподне, који минут пре изношења Плаштанице. Осликано или извежено платно, на коме је приказано Исусово мртво тело, назива се Плаштаница.

Служба на Велики Петак одржава се у саборној цркви Гроба Господњег и почиње читањем молитви и Јеванђеља.

У цркви је гужва је огромна, али некако успевам да се провучем и колико могу пратим службу. Литију која одлази на Голготу, предводе ђакони носећи барјаке, следе их монаси, па епископи са свећама у рукама, за њима иде Патријарх  јерусалимски Теофило.

Све време певају на Грчком и једино што разумем јесте „Кирие Елеисон“ или "Господи Помилуј".

На Голготи испод Распећа а изнад, дванестокраке звезде, изложена  је Плаштаница прекривена латицама ружа. После читања Јеванђеља, Плаштаницу епископи носе и полажу је на плочу Миропомазања, све време њиховог хода, монаси и појци који иду за њима, певају.

Носећи Плаштаницу епископи три пута обилазе око Светог Гроба, затим је уносе и полажу на плочу Светог Гроба Господњег.

Одмах за њима у Гроб, улази Патријарх који кади и целива Плаштаницу.

Негде око поноћи испред Кувуклије, почиње служба која се још назива и Сахрана или Погреб Христов. Цела ова служба, без обзира на тугу која је присутна,  делује свечано.

После  ове службе која се завршава касно, негде око два сата по поноћи, црква се празни, подробно испитује и закључава. Поноћ је прошла, Велика Субота је, али без обзира на тугу и умор,  поклоници,  осећају радост и жељно очекују силазак Благодатног Огња.