Благодарећи и славећи Бога који нас је удостојио доласка у Свету земљу и Свети град - Јерусалим, група од нас 108 ходочасника из Србије, на Лазареву суботу, у раним јутарњим сатима, запутила  се на Литургију у  Витанију, град надомак Јерусалима.

Данашњи празник установљен је у знак сећања на догађај, када је Спаситељ Васкрснуо Лазара четвородневног, брата Марте и Марије. У библијском граду Витанији, на месту где су некада живеле ове две благочестиве сестре, изграђена је прелепа црква.

У цркви је велика гужва, успевам да видим да у Литургији коју служе грчки епископи учествује и духовни управитељ нашег ходочашћа, архиепископ охридски Господин Јован Вранишковски. Још на аеродрому, водич нам је рекао да је благослов самог Господа и нашег Патријарха Павла, што је овај дивни Епископ и састрадалник Српске цркве, кренуо са нама на ходочашће.

Пошто је у цркви гужва све већа, у немогућности да приђемо за причест, скупа са оцем Павлом Хиландарцем, нас неколико излази напоље, где у дворишту затичемо грчког свештеника са путиром у рукама, и код њега се неки од нас причешћују, први пут у Светој земљи.

После завршене Литургије, скупљамо се испред цркве одакле свечано креће Литија према гробу Васкрслог Лазара, који је удаљен од цркве пар стотина метара. Литију предводе епископи грчке цркве који све време, док се крећемо, певају тропаре у част данашњег празника.

У Светом писму каже се да је Господ Исус Христос био тужан када је чуо за Лазареву смрт. Пошао је према Витанији и на путу га је срела Марта, сестра Лазарева. На месту где су се срели Исус и Марта, царица Јелена саградила је параклис.

На Мартин прекор зашто није дошао раније, пре смрти Лазареве, Исус јој одговори: „Васкрснуће брат твој!“(Јов.11, 23).  Потом је Исус позвао Марију, која је видевши га, пала пред ноге његове и болним гласом рекла: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“(Јов.11, 32).

Спаситељ потом одлази до Лазаревог гроба, где се пред мноштвом окупљеног народа, са сузама помоли и громогласно викну „Лазаре, изађи напоље!“(Јов.11, 43). Увијен у погребне завоје, после четири дана од смрти, изађе из гроба Васкрсли Лазар.

Лазарев гроб је катакомба у коју се спуштамо уским, стрмим степеницама. Кључеве од ове, може се рећи, катакомбне цркве држи палестинска породица, исламске вероисповести. Они су нас и дочекали у првој просторији, и морам признати да ми је све то било веома чудно. Моје сумње у исправност њиховог присуства нестале су, у тренутку када сам угледала девојчицу тамне пути, која ме је гледала крупним црним очима и озарена најлепшим осмехом на свету, пружила ми папирну иконицу на којој је приказано Васкрсење Лазарево.

Постиђена, сетих се речи Исусових да треба да будемо као деца и „да је таквих Царство Божије“. Девојчица ме је ухватила за руку и одвела у просторију где је био Лазарев гроб. После целивања стене и места на коме је лежао Лазар, упалила сам пар свећа за здравље мојих драгих пријатеља који Лазареву суботу славе као Крсну славу.

Уским степеницама крећем према излазу и чујем да свештеници читају Јеванђеље о Васкрсењу Лазаревом. Јеванђеље се чита на неколико језика - грчком, руском, арапском.

У списима Светих отаца, каже се да је Свети Лазар, после овог догађаја, постао још вернији следбеник Христов. Ширио је Спаситељево учење и постао Eпископ на Кипру. Управо код њега, на Кипар, кренула је Пресвета Богородица, када се лађа на којој је путовала, у ковитлацу буре, зауставила на обалама Свете горе. Ставивши ногу на тло, Пресвета је благословила ову земљу и узела је под своју заштиту, прогласивши је за свој врт.

Господ Исус Христос често је боравио у кући Марте и Марије. Последњи пут у њој је био после Васкрсења Лазаревог, а пред празник Пасхе. Те вечери је Марија, сестра Лазарева, излила литар скупоценог Нардовог мира, на ноге Исусове и својом косом их обрисала.

Дан када се ово догодило био је петак а већ сутрадан, у суботу, седам дана пред своје страдање, Господ Исус Христос из Витаније одлази у Јерусалим. У недељу, Исус је на магарету, уз клицање окупљеног народа, победоносно, као Месија, ушао у Јерусалим.

Сваке године, на Лазареву суботу, поподне у 17 часова, у месту које се зове Витфага, на брду Маслинској гори преко пута  старог града Јерусалима, одржава се вечерња служба после које креће Литија у спомен свечаног уласка Христовог у Јерусалим. Овом вечерњом службом и Христовом Литијом  започиње се  обележавање празника Цвети.

По неочекивано топлом дану за месец април, нешто пре пет сати послеподне, у подножју Маслинске горе, састајемо се, и ту сазнајемо да ускоро крећемо према цркви у Витфаги, али да чекамо да нам стигну палмине гране. Водич нам је рекао да, као и сваке године, можемо очекивати баш лепе палме. Изненађењу није било краја када је стигло возило претоварено палминим гранама, свака дужине од преко 2 метра. Када су нам подељене, уз смех и велику грају, кренули смо према Витфаги, једва носећи палмине гране. Како смо се пели ка врху наш смех се претварао у истинску радост, јер смо схватили да ми Срби, и овога пута, поздрављамо Исуса најлепшим палмама.

Морам признати да су сви остали имали у рукама по неколико листића палме и морали да се помере да прођемо. Никада нећу заборавити лице једне руске монахиње, која је прошла испред нас, и уз осмех прокоментарисала:„Померите се, померите се, ово су сигурно Срби, они увек имају највеће палме!“

Када смо се попели на врх брда, знак по коме смо се ми Срби распознавали, биле су баш те велике зелене гране. Док сам испред цркве покушавала да уђем на службу, видела сам двојицу, мени непознатих момака, који су ми се на српском јавили. Зачуђена, запитах се како знају да сам из Србије, а тог тренутка угледах грану палме у својој руци, и све ми постаде јасно.

У Витфаги налази се новоизграђена црква, из које је после вечерње службе кренула Литија према Јерусалиму. На челу Литије, ишла су палестинска деца лупајући у бубњеве, за њима  свештеници и монаси, затим Епископи, носећи у рукама Икону окићену цвећем, која симболизује улазак Христов на магарету у Јерусалим. За њима иде верни народ који носи палмине гране. Све време, док идемо према Јерусалиму, са обе стране пута, налази се такође верни народ који узвицима поздравља Литију и испред Иконе посипа латице цвећа, прскајући  нас ружином водицом. На самом заласку сунца, Литија се спушта са Маслинске горе, прелази Кедронски поток и пење се према, још увек осунчаном, Јерусалиму, где, кроз капију првомученика Христовог Стефана, улази у стари град.

Исус Христос је у Јерусалим ушао прошавши кроз златна врата, али су она у VII веку зазидана, и од тада Литија у град долази кроз капију светог Стефана. Цео овај догађај симболизује сећање на славни улазак Христову Јерусалим, на магарету, када га је народ поздрављао узвикујући: „Осана, благословен који долази у име Господње, цар Израиљев“(Јов.12, 13).

Тај исти народ, који је Исуса прогласио за Цара, неколико дана касније, тражио је од Понтија Пилата да Господа разапне као разбојника. И опет је народ Израиља узвикивао, али овога пута да би осудио Господа и добровољно прихватио проклетство да „ Његова крв падне на њих и на децу њихову.“(Мат. 27, 25)

Кућа Пресвете Богородице и њених родитеља светог Јоакима и Ане, је и крајња тачка ове свечане Литије и налази се на неколико метара од капије светог Стефана. Док чекам у реду за улазак у кућу, узимам благослов од оца Јована Јеленкова, који је, са другом групом српских ходочасника, дошао у Свету земљу.

У кући Светоих Јоакима и Ане, налази се мала православна црква, испод које је соба у којој је боравила Марија када је била дете. Из ове куће, Пресвета Богородица одведена је у јерусалимски храм, и у спомен на тај догађај, установљен је празник Ваведење.

После целивања икона и места на коме је стајала колевка Пресвете, као и обиласка келије Светог Јована Лествичника који се и овде подвизавао, одлазимо из древног града. Док идемо према хотелу, пролазимо поред цркве Гроба Пресвете Богородице, и сазнајемо од водича да у недељу рано ујутро, на празник Цвети, долазимо на Литургију и Причест, баш у ту цркву.

Још сазнајемо и за невероватан податак, да је по неким проценама, ове године у априлу пред Васкрс 2008. године, на ходочашће у Јерусалим дошло преко педесет хиљада ходочасника, највише из Русије и Грчке, али и две хиљаде поклоника из Србије.

Размишљам о милости којом нас је Господ удостојио, да о Васкрсу 2008. године, сви ми, носећи палмине гране, постанемо паломници, ходочасници, поклоници Гроба Господњег.

                    Аутор текста

              Оливера Обрадовић