Рано ујутро на празник Цвети, из нашег хотела, стрмом улицом, која целом дужином води поред зидина старог града, стигли смо у само подножје Маслинске горе и нашли се испред улаза у цркву Гроба Пресвете Богородице.

Црква је смештена поред Кедронског потока, а преко пута Гетсиманског врта. За све православне хришћане, ово је други по значају храм у свету, после цркве Гроба Господњег. Подигнута је изнад гроба, у који су апостоли положили тело Пресвете Богородице, а из кога је Она, после три дана, Васкрснула.

На самим улазним вратима, дочекао нас је стари грчки монах, отац Петрос, који је у овом манастиру више од 20 година. Док се спуштамо степеницама којих има педесетак, заустављамо се на средини где са десне стране, целивамо кивоте са моштима светог Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богородице, а са леве стране од степеница, целивамо кивот са моштима праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице.

На самом дну степеница, уз велики осмех пун истинског гостопримства дочекује нас наш отац Прохор, Србин, који свако јутро у овој цркви прислужује небројани број кандила у славу Пресвете.

Гроб Пресвете Богородице налази се у малој пећини, у коју се мора ући погнуто и у коју, истовремено, може да стане само неколико људи. Осећам велику благодат док гледам у гробницу испод стакла и целивам мермерну плочу којом је свети Гроб прекривен. Ни са ове временске дистанце, не могу речима да искажем оно, што у тим тренуцима, осећам у свом срцу. Захваљујем Пресветој на овом дану и сигурна сам да је моје молитве управо Она услишила и отворила ми пут ка Светој земљи.

Из светог Гроба излазим на исти начин како сам и ушла, погнуто, како доликује нама малим и недостојним, и стајем у ред испред Иконе Богородице Јерусалимске. Ова, у православљу најпоштованија Икона Богомајке, најлепша је Њена Икона коју сам видела. Осликана је руком руске монахиње из манастира Марије Магдалине и сматра се да је на овој Икони најверодостојнији лик Пречисте. Одише неописивим миром и делује заштитнички. Пред овом Иконом схватам речи молитве којом се обраћам Најсветијој Приснодјеви Марији „да ништа друго не желим,само да Твоје материнске очи никада не окренеш од мене јер су јасније и чистије и од очију Ангела.“ Смештена је на трону и око ње су вазе са цветовима белог љиљана, Богородичиног цвета, који на данашњи празник - Цвети, има посебно значење.

Целивање ове Иконе, гроб Пресвете и уопште боравак на ово светом месту, дубоко су нас потресли и некима од нас сузе су непрестано текле. Неописиво је како смо сви осећали присуство Богомајке.

Пошто Литургија још није почела, уз присуство свих монаха из овог манастира, једна благочестива породица из Београда, уручила је игуману oве обитељи, у част Пресвете Богородице, осамнаест кандила, три чирака и неколико кадионица, све од чистог сребра, рад најбољих српских, призренских мајстора филиграна. То су прва кандила која су у Свету земљу стигла из Србије, још од времена Немањића. Наша срећа била је огромна, а радост, коју сам видела у очима оца Прохора, неисказива. Овај дивни српски монах, палиће сваког јутра кандила у Славу Пресвете, од сада и за спас српског народа.

Отац Прохор је Србин из Београда. Монашко име добио је по светом Прохору Пчињском, у чијем манастиру, на југу Србије је и замонашен. После тога, неколико година проводи у манастиру Хиландар одакле одлази у манастир Пресвете Богородице на Кипру где је научио грчки језик. Милост Пресвете Богородице затим га упућује у Јерусалим, где под очинском заштитом старца Петроса, као монах остаје у цркви Гроба Пресвете Богородице.

Литургија коју је служио Архиепископ Јован уз саслужење отаца овог манастира и још неких српских свештеника, била је посебан дар и представљала круну свега доживљеног, овог празничног, недељног јутра.

Причест смо примили код моштију Светог Јоакима и Ане, из руке оца Јована Јеленкова. После причести, док сам са две сестре у Христу, палила свеће, пришао нам је грчки монах и дао нам уље, објаснивши да је оно из кандила Пресвете Богородице старог око две хиљаде година, које је горело изнад гроба Пресвете у време када је она положена и Васкрснула из Њега.

Пуни утисака, на позив водича, нерадо се пењемо степеницама према излазу, где нас код врата поздравља отац Петрос, одани чувар ове светиње који у свом срцу гаји велику љубав према Србима. Двадесетак година већ служи овој светињи, а пре тога је као Ангео чувао улаз у Кувуклију - Гроб Господњи.

На плато испред цркве, испраћа нас наш отац Прохор и прича нам о чуду Иконе Пресвете Богородице Јерусалимске. Пре двадесетак година, Кедронски поток, услед обилних киша те зиме, толико је набујао, да се за пар сати излио на целу околину, поплавивши тако и цркву Богородичиног Гроба. Вода у цркви била је огромна и монаси су морали да изађу напоље. У помоћ су им притекле и сестре из манастира Свете Марије Магдалине који се налази у непосредној близини. Док су сви пумпама и кофама избацивали воду, на улазним вратима појавила се Икона Превете Богомајке Јерусалимске. До врата је сама стигла и ту се зауставила, док су изненађени монаси и монахиње пали на земљу и уз плач и молитве коленоприклоно пришли и целивали икону. После пар дана, када се вода повукла, уз велике почасти и молитве, икону су вратили у цркву Гроба Пресвете.

Док се поздрављамо са оцем Прохором, окрећем се према цркви и већ планирам да ћу следећи слободан тренутак искористити да поново дођем овде.

Дан је сунчан и топао, док идемо према Гетсиманском врту, на све стране видим расцветало цвеће и миришљаво растиње, које на данашњи празник Цвети, сведочи о правом смислу свог постојања. На данашњи дан, Господ је победоносно, као Спаситељ, ушао на магарету у Јерусалим. Окупљени народ га је поздрављао палминим гранама, прихватио као Сина Божијег, али после шест дана га је издао.

Гетсимански врт, који се налази испод Маслинске горе, место је које је Исус много волео, и ту је често долазио да се моли са својим ученицима. У овом врту налази се осам великих стабала маслине која већ више од две хиљаде година дају плод и које у ствари симболишу Христа. Преко жице којом су ограђене, покушавамо и успевамо да додирнемо једно стабло маслине.

Одатле одлазимо у базилику Агоније која се налази у непосредној близини и која припада римокатолицима. На поду ове цркве, постоји стена на којој је Исус клечао у сузама и зноју, док се молио Творцу да га мимоиђе горка чаша страдања. На овом месту, Јуда Искариотски је издао Господа за тридесет сребрника и одавде је Господ одведен у тамнцу.

На једној заравни Маслинске горе, одакле се пружа најлепши поглед на Јерусалим, налази се црквица подигнута на месту са кога се Господ Вазнео. У порти ове цркве налази се и џамија, а кључеве од заједничке капије држе припадници исламске вероисповести.

После отпеваног тропара Вазнесењу и целивања стене са које се Господ вазнео, одлазимо према руском манастиру који се налази непосредној близини, а који је такође посвећен Вазнесењу Господњем. У манастиру званом Елеон, налази се високи звоник који се види из скоро свих делова Јерусалима. Руска монахиња нам показује удубљење на поду манастирске цркве и објашњава да је ту почивала глава светог Јована Крститеља приликом првог обретења.

Спуштајући се са овог дела Маслинске горе, одлазимо у обилазак цркве светог Андреја Првозваног, и летње резиденције Јерусалимског Патријарха.У близини овог места, налази се место других Благовести, где се Ангео Гаврило јавио Богородици, други пут током петнаест дана, и рекао да ће се за три дана упокојити, предавши јој палмину гранчицу као доказ јављања. Са том граном у рукама, Богородица је сахрањена и Васкрснула. Ово је место где се Богородица често молила и које је највише волела на Маслинској Гори.

После обиласка ових светих места, одлазимо у наш хотел који је у непосредној близини. Док идемо према њему, размишљам где ћемо ићи на вечерашње Бдење које се назива и Бдење Женика и којим започиње страсна седмица Христовог страдања.

Уз пут започињем разговор са Мати Макрином, монахињом из Жиче, иконописцем. У разговору сазнајем да је управо она, мојој сестри у Христу, осликала Икону Крсне славе, Васкрсења Лазаревог. Збуњено јој објашњавам да знам да никада није видела девојку која је Икону поручила, и да ми није јасно како је онда могуће да једна од сестара Лазаревих толико личи на њу. Мати ми је са осмехом одговорила да јој се то често дешава. Не мање збуњена, започела сам разговор на другу тему и отишла према хотелу.

На вечерашње Бдење одлучујем да одем сама и то у руски манастир Марије Магдалине, који се налази изнад Гетсиманског врта.То је најлепша црква на Маслинској гори која је посвећена светој равноапостолној Марији Магдалини. Ова света девојка пореклом из Магдале, док није упознала Христа, била је опседнута демонима. Господ јој је пружио руку спаса и она је оставила свој пређашњи живот и постала ученица и следбеница Христова. Заједно са Богородицом и светим Јованом Богословом, Марија из Магдале, остала је под крстом на Голготи и тешила Богородицу, када су се сви остали разбежали. Господ се после Васкрсења, прво јавио Мари Магдалини, а затим и својим ученицима. Када се са светог Гроба враћала кући са осталим мироносицама, на путу су среле васкрслог Господа који им је рекао „Радујте се!“(Мат.28,1-10) и то је било друго јављање Христово после Васкрсења светој Марији Магдалини.

Као што је била прва која је видела Васкрслога Христа, тако је ова верна ученица прва свет поздравила радосним покличом којима се данас поздрављју милиони хришћана – „Христос Васкрсе.“ Ова света девојка је после васкрсења Христовог, попут Апостола, ширила Спаситељево учење и зато се и назива равноапостолном.У једној таквој мисији, отишла је чак до Рима, императора Тиберија.

Док чекам да почне вечерња служба, гледам прелепу икону изнад олтара, која приказује свету Марију Магдалину како  Тиберију пружа Васкршње јаје. По предању, предавши му јаје као симбол бесмртности душе, Марија Магдалина изговорила је Васкршњи поздрав: „Христос Васкрсе“, на шта се Тиберије насмејао и рекао да, ако је Христос заиста Васкрсао, јаје у њеној руци треба да поцрвени. Тог тренутка јаје је поцрвенело. У спомен на тај дoгађај, већина нас, православних хришћана, на Велики петак, Васкршња јаја боји црвеном бојом.

Вечерњу службу и Бдење служио је Србин, отац Василије, монах из Црне Реке. Анђеоско појање руских монахиња представља посебну радост мојој души. После неколико дана проведених у Јерусалиму и присуствовања службама на грчком језику, напокон чујем руски и помало разумем о чему се говори и пева на Бдењу.

На крају службе схватам да је напољу увелико мрак, спуштам се стрмом манастирском стазом, затим улазим у улицу према хотелу, журим јер ујутро идемо на поклоњење цркви Васкрсења и Светом Гробу Господњем.

Аутор текста

Оливера Обрадовић