Свануо је уобичајени октобарски дан. Супруг, као и већина свештеника у то доба године, био је заузет свећењем водице за свечаре који славе Свету Петку и Светог Луку, а ја стандардно заокупљена уређењем живота многодетне породице. Било је подне 24. октобра, 12:20 када је супруг ушао у кућу да се припреми за сахрану која је требало да буде у 13:00 сати. У том тренутку, телефон је зазвонио и јавио му се познаник са Свете Горе рекавши да његов пријатељ П. води групу ходочасника у Румунију, и да је остало једно плаћено место. Наиме, човек који је требало да иде са њима на пут је уплатио износ потребан за путовање, али није могао да крене, тако да би мој супруг уколико иде требало да плати само трећину износа. Мој муж је рекао да би он врло радо кренуо, међутим, као свештеном лицу, неопходан му је благослов епископа, као и најава неко време пре пута да би организовао своје обавезе. Тако се разговор завршио.

Супруг ми је одмах препричао разговор, а ја сам необавезно рекла: ,,Па, могла бих ја да идем, ја не морам да најављујем свој одлазак!'' Да не дужим, за три ипо сата након многобројних искушења (нејављања организатора који се иначе увек јавља на све позиве, ,,цркавања'' акумулатора на нашем аутомобилу, квара на мом телефону и потпуног отказивање свих апликација, губитка мреже на мужевљевом телефону, обавезу да до Београда путујем неких 70-ак километара, а уз то и организујем останак петодетне породице) у одређено време сам, уз помоћ Божију, била у Београду испред Цркве Светог Марка.       

Кренули смо за Румунију. Тек када  смо пролазили кроз Панчево ја сам остала ,,сама са собом '' и о свему размислила. Мисли су се брзо ројиле: ,,Да ли је требало да кренем или не, да ли ће се сви сналазити у кући како треба итд....'', али одагнала сам их поверењем у Милост Божију без које не бих ни стигла ту где јесам.

У истом тренутку сам схватила да једино што знам  од целокупног плана путовања  јесте да се иде у Јаши код Свете Петке, а да ми је све остало непознато. Дискретно сам питала сестру која је седела до мене зна ли она план путовања, на шта ми је она одговорила да зна отприлике, али да пошто, као и ја, први пут иде у Румунију, списак свих осталих манастира јој не значи много пошто не зна за њих.

Најпре смо из Београда отишли за Вршац да узмемо још путника, а потом у манастир Средиште на молебан пред пут.

Ускоро смо прешли границу и били у Румунији. С обзиром да сам се први пут нашла на просторима Румуније, о којој да будем искрена, нисам скоро ништа знала (знање из основне школе је ишчилело , а са румунском духовношћу сам се срела само кроз књиге ,,Румунски материк'' и ,,Старац Клеопа''), покушавала сам да упијем што више утисака.

Први манастир који смо посетили на територији Румуније био је Манастир посвећен Светом Георгију (иначе крсној слави моје породице) и налазио се у селу, у нашем преводу - Манастир, насељеном српским живљем.

Током пута, две сестре у Христу су нам причале како се у том манастиру налази диван  јеромонах,отац Н., тако да смо са нестрпљењем очекивали да га упознамо. (Морам да напоменем да је тада већ било око 21 сат, што је за посету манастиру прилично касно).

Стигли смо у манастир где нас је уз широки осмех дочекао отац Н. И, гле, мог изненађења! Тај исти отац Н. је дугогодишњи познаник мог супруга и мене, још из доба свог искушеништва и нашег и његовог духовног узрастања у манастиру који смо често посећивали. Пре неколико година смо чули да је отишао у Румунију у НЕКИ манастир, али никада нисам могла да поверујем да ћу га посетити и то још у румунском манастиру. Радост је била обострана, с обзиром да се нисмо видели неколико година.

Отац Н. нам је изнео део моштију Светог Георгија (Милост Господња је велика!) и део верига којима је био везан светитељ на путу мучеништва!

На пут у Румунију ја сам кренула са некаквим великим теретом на грудима. Кашљала сам и као да ме нешто притискало, једноставно није ми у сваком тренутку било најлакше да удахнем пуним плућима. Али, Господ је заиста милостив и у сваком тренутку, уколико му се препустимо уређује наше путеве онако како је за нас најбоље.

У нашој групи налазио се брат З. који је патио од различитих врста проблема и који је видевши светиње и прислонивши чело на вериге замолио оца Н. да му прочита молитву за здравље, што је он и учинио. И ја сам га исто замолила, и одговорно тврдим, да ми је након молитве нестао сав терет са груди и рамена. Једноставно, по Милости Божијој и молитвама Светог Георгија, осећала сам се потпуно растерећеном и излеченом. Тежине и притиска на грудима више није било и могла сам лако да дишем, а кашаљ је престао и дужи период се није појављивао!

 После посете манастиру за веома кратко време смо стигли до Темишвара. Град велики, осветљен, пролазимо кроз компликоване раскрснице. Ипак, моје изненађење је било велико када сам схватила да је око десет увече, почетак викенда – петак, време када код нас у Србији излази омладина и улице су пуне, а да у Темишвару након вожње кроз велики део града на улицама видимо само двадесетак људи укупно. Очигледно да Румуни имају боље време за дружење омладине, него што су касни вечерњи сати!

Следећи град је био Арад у који смо стигли око 23:30. Опет град велики - са око пола миолиона становника, лепо уређен и опет – никога нема на улицама. Пребројала сам укупно три човека која иду улицом. Потврду тако малог присуства људи на улицама видели смо и у томе што у то време СВИ семафори на улицама имају само трепћуће жуто светло!

И даље... Заспала је већина путника, међу којима и ја.

Путовање је трајало до раног јутра. Одједном, из сна ме је пробудило одскакање од седишта. Налазили смо се на неком од лоших локалних путева на путу ка манастиру Брсана. И изненађење – налазили смо се усред села испуњеног малим двориштима и скромним по димензијама дрвеним кућама које су изгледале као из бајке. На некима је било најлепше то што су офарбане у више боја, друге су имале најразличитије орнаменте урађене у дуборезу по себи, треће су имале украсе од стакла... и тако редом. Свака кућа је била веома занимљива.

Запитали смо водича зашто су куће урађене као у неком посебно органзованом селу које би могло да буде туристичка атракција, на шта је он одговорио да су куће мале зато што је народ тих планинских крајева доста сиромашан (а мој утисак је био да је народ у Румунији у целости у лошој материјалној ситуацији), и да се све гради од дрвета зато што дрвета као грађевинског материјала има у изобиљу у околини, а цигле и осталог нема, и да се скоро читав народ тих крајева бави прерадом дрвета (то је разлог зашто има најразличитијих дубореза свуда у селу, почев од кућа, преко ограда дворишта, до украса на крстовима којих има на много места успут).

Манастир Петру Воде – новоформирани женски манастир који од 1999. године када је формиран и 6 монахиња, 2014. године имао 149 монахиња. У оквиру манастира налазе се и старачки дом и дом за незбрину децу, и не могу вам описати колико благодати има намсваком кораку тог манастира и његове огромне порте. Дочекују нас мати Теодосија и отац Герман (иначе у тај манастир смо стигли око пола десет увече, али то их није спречило да буду максимално љубазни и услужни према нама). Најпре водич, његова супруга и ја посећујемо њихову радионицу за шивење одежди пошто је требало да купим епитрахиљ за супруга и тамо видимо дивне везове и рад сестара, али на жалост ниједан епитрахиљ немају спреман.

Потом нас одводе у цркву, лепу, велику, дрвену, која је подигнута пре неку годину и комплетно осликана и ту се дешава нешто посебно. Отац Герман нам износи део моштију сада заборавила сам ког светитеља да целивамо, а онда позива мене и даје ми свежањ великих олтарских свећа и каже да то он шаље нашој цркви као прилог и одлази вероватно у своју келију и доноси свој епитрахиљ који мени даје и каже да је то дар мом супругу (кога уопште и не познаје) и да је са њим био у посети Грчкој и Светој земљи Осећања која се доживљавају у таквим тренуцима немогуће је описати речима.

Иза посете цркви наши домаћини су нас одвели у старачки дом у келију у коме је своје последње земаљске дане проводио отац Јустин Парву велики румунски духовник и духовник овог манастира (кога у Румунији народ поштује као једног од светитеља).

Манастир Агапија – Женски огромни манастир са око 450 монахиња које живе у монашком селу које окружује манастир. Наш водич каже да је уређење манастирског живота такво да у свакој кући живи по једна старија монахиња која око себе има неколико послушница за које одговара. Сестре имају сопствену производњу свега и свачега чиме се обезбеђује економска независност манастира. Иначе, унутрашњост уређена онако педантно како само монахиње могу да уреде манастир.

 Манастир Сихастрија, посебно познат по једном од највећих духовника Румуније блаженопочившем старцу Клеопи. У овај манастир стижемо пред почетак свеноћног бденија и одлазимо на гроб Сихастријских стараца и у келију старца Клеопе, где нас дочекује јеромонах, иначе духовно чедо старца, и говори нам о много чему везаном за старца. Моју пажњу након уласка је привукло мноштво фотографија и икона које се налазе на зидовима келије, онако како их је старац уредио, и међу њима најпре слика старца Клеопе са нашим Светим авом Јустином Ћелијским,  потом и икона Светог аве!

Полазимо ишчекујући сусрет са моштима Свете Петке, пошто је следеће ноћење у Јашију.

Сви смо са нестрпљењем чекали да одемо до Свете Петке. Сместили смо се у интернат богословије Св. Николе и ужурбано кренули ка Саборној цркви у нади да ћемо можда ипак да затекнемо отворене мошти и целивамо их.

Улазимо у Саборну цркву, а јеромонах – чувар мошију и још један богослов управо спуштају поклопац на мошти. Брат П. који иначе и познаје споменутог јеромонаха му се обраћа и кивот се на наше огромно изненађење и радост ипак отвара! Целивамо мошти наше Свете Петке!

Радосни одлазимо у кратку шетњу, а потом и у собе да би се спремили за сутрашњу Литургију.

Устали смо рано да би пре гужве која је током целог дана присутна око моштију (редови за целивање су огромни и можете и по два сата да стојите у реду) успели да се помолимо и целивамо мошти. Пошто се већина групе припремала за Свето причешће мислили смо да се и исповедимо, али вече пре службе нисмо видели никога од наших свештеника. Ипак, опет Бог све уређује...

Пошто је тај понедељак био дан када се по старом календару празнује Света Петка, пуно Срба је стигло у Јаши и вероватно због тога, наш јеромонах који се налази у Јашију на специјалистичким теолошким студијама је био у храму и наравно исповедао!

Литургија – дивна, хор –изузетан. Иако не разумете ни реч онога што певају (или `ајде - разумете неколико речи) ваша душа се узноси ка Богу. Мошти повремено шире диван миомирис по цркви! Већина наше групе се причестила!

Након Литургије опет целивамо мошти, а румунски народ нам опет показује своју велику љубав. Наиме, ред за целивање мошију је био огроман, али ми нисмо имали пуно времена да чекамо и видевши нашу групу јеромонах – чувар кивота нас позива, каже народу да смо ми група из Србије, и они нас, никако не бунећи се или показујући прекор, радо пуштају преко реда да целивамо мошти! Опраштамо се са Светом Петком и крећемо даље. Приликом целивања моштију претходног дана сестре из групе су ме питале да ли сам  осетила топлоту руку Свете Петке, на шта ја нисам обратила пажњу. Када смо пред полазак опет целивали мошти, руке Свете Петке, иако се целивају преко покрова, су биле топле!

Иза Јашија је следило још мноштво манастира, али ја сада већ не могу да се сетим редоследа посета. У сваком случају, сваки манастир је имао нешто посебно у себи, и у сваком од њих смо сви осетили шта је Милост Божија која нас стално покрива и подиже из мора слабости и падова које свако од нас има. Ево неколико манастира које смо посетили, али не замерите што се ја више не сећам редоследа.

Манастир Голија – један од неколико манастира у самом Јашију, где смо посетили и неколико цркава: Цркву Светог Николе (једну од најстаријих, ако не и најстарију у Јашију), цркву Светог Саве Освећеног (попуно реновирану и прелепо осликану), Цркву Света Три Јерарха у којој се налази и рука Светог Василија Великог, (лепоту унутрашњости цркве нисмо могли да видимо пошто је читава унурашњост прекривена скелама и засторима ради рестаурације, али се благодат осећа). Спољашњост је изузетна – читава црква је урађена као рељеф, пластика у камену који је за време оснивања и првих векова постојања ове цркве био у потпуности прекривен златом. Импозантан не само верски објекат, већ и уметничко дело.

Манастир опет Прислоп, манастир у коме се налази гроб старца Арсенија Боке на коме се дешавају бројна исцељења. Иначе, овај манастир је због старца једно од веома посећених поклоничких места у Румунији и за целивање се често чека и по неколико сати.

Када смо прилазили манастиру, сестра С. нас је подсетила да је отац Арсеније оставио у аманет да се на његов гроб доноси цвеће ради благослова и заиста народ то и ради. Гроб старца налази се на монашком гробљу, а око њега огромно мноштво саксија са цвећем! Читав мали врт!

Када смо стигли у манастир, било је у току бденије. Пожурили смо ка гробу, где су сестре већ прекривале цвеће да не би смрзло, али су нам дозволиле да целивамо гроб и за благослов послале цвеће са гроба оца Арсенија. Једна саксија је однесена у Вршац, једна у Београд, а једна се налази у порти наше цркве.

Ово би био краћи преглед свега што смо доживели и посетили у Румунији. Све што се на овом путу догодило показало је још једном да је Господ тај који све уређује. Кад паднемо – подигне нас. Кад види да снаге понестаје – да нам овакав пут да нас охрабри, оснажи и да нам нову снагу за даљу борбу, без обзира што стално грешимо и повређујемо Његове ране сваког дана. Он и поред свега милостиво гледа на нас и сваки пу када му пружимо руку узима је и прихвата нас.

Нека је слава Господу, Светој Петки и Светом оцу Нектарију Егинском који су нас чували на овом путу! Свако добро нека Господ подари и брату П. који нас је са пуно љубави и жртвовања сопствених снага неуморно водио!

Аутор текста:

Јелена Маринковић