
Верујем. Та реч заслужује да се њоме започне прича о Дућином и мом подухвату. Обележила је наше ходочашће до Студенице, пешке. Најтежом од четири могуће понуђене путање кроз западну Србију. Снажно верујем да на овом свету ништа није случајно, па ни наше шестодневно путовање. Путовање које је у мом случају у себи повезало гомилу старих, не остварних жеља, дечачких маштања о пустоловинама и осећај неизмерне блажености који осетиш кад достигнеш свој циљ.
Блаженост је најближа реч којом могу да опишем специфично и неуобичајено стање духа и тела. Осећај који сам са 17. година имао на трави Маракане кад се Звезда пласирала у финале Купа шампиона. Осећај који ми се враћао изнова на дан мог венчања са Зорицом, при рођењу наше деце, одласцима у Хиландар и уочи овогодишњег Миољдана, на капији Студенице. Учињеним се не гордим нити је ово писање израз неке лажне скромност, само жеља да са другима поделим Дућино и своје искуство.
Од самог поласка држи ме уверење да је било суђено да терет, част и слава шестодневног ходочашћа дугог 180 километара падну на наша плећа. Првобитни термин утврђен у мају одложен због поплаве и неизвесног времена, због чега смо на полазак чекали цело лето. Група је требала да буде бројнија, мање више цео неформални клуб тамнавских православних поштовалаца пешачења: Микац, Јоле, Ђура, Срба, Сале, Мирослав, Дућа. Екипа која у своје пешачке подухвате убраја два пењања на Атос, обилазак Свете Горе, пут Уб - Хиландар, намеравала је да посети и Студеницу. Циљ: симболично повезати Уб са две велике задужбине Светог Симеона. На моју велику жалост и поред велике жеље нисам могао да учествујем у прва три подухвата, сустигао ме благослов да будем сведок финала четвртог па уз све сумње и дилеме које су пратиле припрему пето путовање нисам желео да пропустим.
Полазна тачка нашег пута било је двориште почившег попа Љубе Ковачевића. Дуле је био запањен тежином пртљага које сам под мотом: „Нек се нађе!“ сабио у велики војнички ранац. Спонтано, као и већина ствари које су се те седмице дешавале, извадио је из јакне пресавијени лист папира. Свако путовање на Свету Гору започињао је читањем молитве владике московског Филарета па ни ово наше није могло проћи без тога.
Зраци јутарњег Сунца, осми час, молитва, фотографија на поласку. Кренули смо уз улицу Браће Ненадовића. Познати, увежбани успон до гуњевачког гробља па скретање лево кроз 8. марта. Хватамо ваљевски пут. Мургаш, Бајевац, први застанак. Убске камионџије нас са неверицом гледају и одговарају на поздраве док тутње ка степањском каменолому. У Словцу скрећемо ка Марковој цркви. Колубара после мајске поплаве широка. Пролазимо крај кукуруза и крајпуташа. Крајпуташ стоји, оронуо, кукуруз хоће да побегне из њиве. Никад веће стабљике нисам видео, брат брату четри метра. Застајемо код црквене порте. Кратка посета храму Св. Димитрија, пауза за ручак у излетишту код школе, настављамо даље ка Мионици.
Вировац. Кажу, незгодно место за кавгу. Кавгу не тражимо а руку на срце ретко кога и срећемо. Празне продавнице, напуштени сеоски задружни домови. Пут асвалтни, кораци клизе, пролазимо кроз Табановић. Чека нас други већи успон. Стижемо на зараван са које пуца поглед на Дивце, долину Колубаре, ваљевске планине. За сваки случај пратимо навигацију, пут нас води на крупни макадам, корачање постаје теже иако идемо низбрдо. Мионица пред нама, улазимо у њу са источне стране обилазним путем. Пролазимо касарну, четири сата по подне, стижемо на једину семафорисану раскрсницу у вароши, циљ данашње етапе. Дулов син Вуле стиже колима на време и брзо нас враћа на Уб. Кратак одмор, ујутро настављамо даље.
У другом дану примењујемо тактику ауто - подршке тандема Микац - Јоле. Мика Врабац нас довози ујутро у Мионицу, на место јучерашњег завршетка етапе. Поздрав, молитва, полазак. Опет брдо. Лепа дворишта мионичких домаћина. Старе каце преправљене у ветрењаче, куле, магазе и чардаци, понегде закићени јармом или дрвеним точком.
Осећам да ме хвата прехлада. Ништа ново, шмрктање и папирне марамице. Брине ме што то потраје седам дана. Запушен нос, дисање на уста. Опремљен сам и за тај случај, али није морало баш сад.
После два километра од главног дивчибарског пута на мој предлог одвајамо десно. Делује као примамљива, краћа и мирнија путања до Осеченице. Једна од Микчевих препорука, да се терен боље осети. Велика грешка. Асвалт престаје. Лаке успоне и низбрдице почели су да смењују све тежи и тежи делови. Јутарња свежина бежи пред долазећим Сунцем, умор полако хвата. Тек у подне избијамо пред кафану у Осеченици. Пауза. Припит гост са својом општом кафанском причом за сваког намерника. Сазнање да смо за четири сата прешли само десет километара. Кафа нам поправља расположење.
Настављамо. Два пријатна, не превише тешка сата хода до Крчмара. Леп крајолик, поглед на Дивчибаре, ветар повремено пирка. Ресторан Србија, напуштена а опет идеалан за одмор и ручак. Сушимо мајице на октобарском сунцу. Дуле не једе много, пријају му кафе паузе и дуван. Ја опет једем по навици, кол'ко има и докле има. Крећемо успон на Дивчибаре. Кривине нагло мењају правац пута. Густа шума и хладне, сеновите стране, онда опет изложени Сунцу. Уз физички напор почиње да смета и ова честа промена температуре. Час у мајици, час навлачим јакну. Ранац вуче у назад. Пролазимо касарну, са интересовањем посматрамо војне објекте. Кад се пројури колима много тога не видиш. Овако времена на претек. Последње одмориште код чесме. Већ је осетно хладније. Зобамо плазма кекс. Хладну воду из чесме сецкамо у мали гутљајима. Мед помало враћа снагу ал' осећам потребу за нечим јачим: „Вади Дуле молитву владике Филарета!“. Ја читам, Дуле прати, треба и њему екстра подршка. Прекрстисмо се. Уз Божју помоћ!
Опет узбрдо, кривину за кривином. Букова шума се разређује. Пробијају ливаде. Још мало. Краљев сто, Стражара, пумпа, поштино одмаралиште. Стижемо у центар. Пет по подне је прошло. Дуле не мирује, показује на цркву. Ред је захвалити се на помоћи. Палимо по свећу у храму Св. Пантелејмона. После девет сати пешачења имам снаге тек да кажем: „Боже, велик си!“. Одседамо код Веце шумара. Пристојан смештај, соба пријатно топла. Не оклевамо много. Осим сна ништа друго нам не пада на памет. Уз сав умор стеже ме рехлада. Уз честа буђења ноћ ми је предуга.
Дан трећи. Дивчибарско јутро. Магловито. Почињемо пут молитвом. Највеће узбрдице су за нама, ноге климају напред скоро саме. Пред нашим очима узмичу праменови магле. Увлаче се дубље у сенке. Пут вијуга кроз стење. Сунце се на тренутке пробија. Путарске ознаке нам дају темпо. Дванаест минута за прве километре. Касније почињемо да успоравамо. Шиштим као компресор, нарочито на узбрдицама. Капи за нос донекле помажу. Дуле поклања велику пажњу екологији па ме срамота да папирне марамице бацам где стигнем. До душе, смећа ко и код нас. Ту и тамо наслутимо по неку цркотину. Јаруге су одавно дежурне депоније. Причамо о томе, причамо о свему и свачему, осим на узбрдицама. Тад свако ослушкује себе. Меркамо куће, викендице, покушавамо да украдемо по неку идеју. Пут постао некако обичан. Пролазимо поред новоизграђеног храма Св. Тројице у Драшковићима. Затворен, штета. Фотографишемо се па продужавамо до Јежевице. На једном осунчаном пропланку делимо рибљу конзерву - наш посни ручак. Завршавамо етапу у рано поподне, довољно краћу да нам пружи додатни предах као бонус за претходни дан. Смештамо се у хотелу „Јеле“.
Прохладно четврто јутро. Поново облачно. Прогноза за сада не греши – без кише. Чека нас магистрала и Пожега. Тутње камиони. Пут се приближио прузи. Пролазимо стајалиште. Дуле се шали: „Могли смо и возом!“. Воз стварно наиђе, запишта и стаде. „Хвала пријатељу, ниси нам по распореду!“. Сустижемо крајпуташе. Све их је више. По која спомен чесма. Застајемо, прелазимо погледима по дугим низовима имена палих у Великом рату. Читаве фамилије. Чесме одржаване. Ако. Има на чему да им захвали потомство.
Стижемо у подне у Пожегу. Леп овални трг. Место за предах. Облаци се повлаче, скидамо јакне па ранчеви постају још тежи. Уз навигацију сами проналазимо наставак пута. Ипак жалим што понеког нисам питао за смер ка Ариљу, уштедео бих бар километар пута. Навигација нас провозала по пожешкој петљи као да смо приколичари. Ипак, пут раван, прав, не изискује неку претерану снагу. Сунце упекло, оправдава одлуку да се наш пут деси у миољском лету. Возила и даље јуре, смо што не полете. Ценим да је време да сусретнемо и неког са Уба.
Опет посни ручак, одмор па наставак пута. Примичемо се Ариљу. На раскрсници са путем за Гучу мимоиђосмо хладњачу. Трлићани. Грабе ка Убу. Пре мрака су кући. Ми својим путем, ка Студеници. Пресабирамо километре. Просек нам није лош али фали део за последњи шести дан. Дуле сумња да без стратегије можемо стићи до вечерње службе у манастир. Остављамо комбиновање за сутра.
Данас нас чека Ариље. Дуго улазимо у центар. На брежуљку се назире црква Св. Ахилеја. Издалека личи на средњевековни замак. Убрзавамо. Чују се звона. Служба почиње. Хватамо завршетак, палимо свеће. На кратко уживамо у лепоти цркве и црквене порте. Ноге нас држе па одлазимо пешке скоро три километра до мотела „Млинарев сан“. Крај још једне етапе. Пријали би ми нови табани ал' их немам. Прве подливене жуљеве учвршћујем фластерима – тако раде авантуристи на „Експлореру“. Дуле је у праву: уз десет кила тежак ранац и рањаве табане ово ходочашће постаје подвижништво.
Кликните да прочитате наставак СТУДЕНИЦА - ХОДОЧАШЋЕ - други део.
Аутор текста:
Благоје Цонић
ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТОВЕ О РАНИЈИМ ПЕШАЧКИМ ХОДОЧАШЋИМА (кликните на линкове испод)
Уб - Хиландар - Полазак пешака на ходочашће од 740км
Уб - Хиландар - 740км пешака - искуства ходочасника
ЛЕТ КА ХОДОЧАСНИЦИМА - ПОДРШКА И ИСКУШЕЊЕ
Пешачио сам од Уба до Хиландара - 740 км