Овај путопис је сведочење о два пријатеља, првом као изданку породице свештеника, другом као иверу изградње „нашег пута у социјализам“, што су у тандему к'о два разбојника распета крај Христа, к'о св. Петар и св. Павле, Мирко и Славко, Прле и Тихи, Мујо и Хасо, Микац и Јоле, баш ми, Дуле и Цонке својим ходочашћем посведочили о величини Свевишњег без чије воље ништа на целом свету не бива.
Кликните и прочитајте први део - Студеница - Ходочашће
Петог дана воље нам не недостаје. Опет молитва, опет облаци, опет купујем банане. Дуле грди, каже да је срамота у малинарском крају куповати јужно воће. Ариље га демантује: у свакој десетој авлији по неко стабло банане. До душе, банане су им само за украс, али нисмо видели двориште без три реда малина.
И вредан неки свет. Кола возе у главном жене, одрасле мушкарце скоро не видесмо, ваљда људи раде. Згледамо се: мало мало па перионице кола и тепиха. Ајд' што их цеде на којекаквим сушилима, него имају и центрифуге за тепихе. Чудо невиђено! Гегамо даље. Варош нестаје, почињу села. Њиве. Њиве кромпира. Брекћу трактори са разним скаламеријама. Људи скупљају кромпир. Још кад би имали коме да продају. Остављамо их за собом. Путоказ. Манастир Клисура – један километар. Дуле главом даје десни мигавац. Две серпентине вијугају узбрдо. Мастори зидају капију и зид око манастира. Пролазимо поред конака уском стазом. Прелазимо преко моста, поклон верног народа своме манастиру. Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила, невелика, стара грађевина са дрвеном припратом. Читамо историју манастира. Палимо свеће, кратак предах па настављамо даље.
Врућина. Километри личе један на други. Пролазимо кроз Прилике. Од Прилика до Ивањице је 8 километара. Овлаш гледамо „свемирску“ станицу. Ваља нам убрзати, због стратегије. Опет дуги улазни правац у варош. Ту по договору срећемо Вују, Ваљевца из „Хармонијапројекта“. Сведок нашег ходочашћа и први човек на планети који је начинио Дућин и мој заједнички снимак у нашем подухвату. Убрзо се растајемо. Ближи се Ивањица, са све пешачком стазом која нас склања од кола. Грабимо ка хотелу „Вестерн сити“. Остављамо ранчеве, од љубазне рецепцијионарке добијамо телефон такси удружења. Кратак одмор укључује обилазак храма Св. Цара Константина и царице Јелене.
Настављамо улицама ка Голији и Студеници. Мрак увелико пада. На трећем километру скрећемо преко моста на Моравици. Пут иде узбрдо, постаје теже. Ноге све болније. Стопалима најтеже кад застанеш на минут – два. Мркли мрак. Држимо се банкине. Кола скоро да нема. Нема ни људи. У седам сати застајемо на шестом километру. Доста је. Позивамо такси. Човек нас сумњичаво гледа. Брзо окреће на уском путу и вози до хотела. Успут му причамо о нашем науму. Храбри нас, каже да успон траје још осам километара а после пут иде низбрдо. Питамо за јутарњу вожњу. Нема бриге, има и јутарњег таксија. Одмарамо уз бруфен и аспирине. Снагу враћамо медом и бананама. Спремамо се за велико финале.
Дан шести. Таксијем до синоћне завршне тачке у Будожељи. Ранчеви остављени у хотелу, покупиће их Ђура и Срба, део нашег тима за повратак. Растерећени, молитвом владике Филарета охрабрени крећемо уз Голију. Студеница је на тридесетшестом, једина продавница на осамнестом километру. Планински крајолик баш каквим сам га замишљао припремајући се за пут: унаоколо шума у јесењим бојама. Нијансе жуте, зелене и смеђе на све стране.
И данас, девет векова после Стефана Немање одише лепотом. Река Студеница вијуга кроз долину. Посматрамо је са висине док пролазимо поред дрвених кућа покривених каменом. Дим непознатог порекла и звуци моторне тестере ремете мир и привлаче пажњу. Убрзо видимо прве ћумуране. Озидане циглом, заобљене при врху, неке се диме, неке мирују уз гомиле навученог грања. Ту упознајемо првог ћумурџију Драгана. Припрема дрво за нову туру. На посао се не жали, каже да зарада није лоша. Поздрављамо се.
Пут иде низбрдо. Дуле не мирује. Као духовни вођа и иницијатор поста, причести на крају пута и обиласка успутних светиња помиње како би било лепо последњег дана научити наизуст „Вјерују“. Још да је понео свој молитвеник... У помоћ нам прискачу савремене технологије. Мој телефон као и ранац крцат, има чак и црквени калнедар. Листам молитве: за пре доручка, за породиље ... А ха: има и Символ вере. Текст ми делује предугачко. Радо би ескивирао учење напамет кад већ може да се чита но Дуле је упоран а пут је дуг. Један за другим понављамо строфу по строфу. „Верујем...“. Стварно верујем у Бога Оца, Господа Исуса Христа, Духа Светог и једну свету саборну и апостолску Цркву. Верујем да ништа на свету није случајно, па овај наш пут.
Дубину Дућиних побуда не бих се усудио да преиспитам - моје не кријем. Већи део свог века био сам „свилен“: одвајао масно, прескакао жилаво, каљаво са два прста држао, баре и невоље заобилазио, муку одлагао, свакојака преживљавања на ТВу сумњичаво коментарисао из фотеље, израстао из седишта аутомобила једва свестан да је човек из дана у дан све даљи од оног што је од почетка био – део природе. У инат правном чичку чијег сам се загрљаја ослободио, спортовима којима се нисам због штребања бавио, маршевима које сам као кувар у војсци избегао, авантурама и несташлуцима које ми детињство нису обојиле, у својој четрдесетој, на врхунцу телесне и душевне снаге просто сам решио да постанем саучесник овог богоугодног дела.
Више пута прелазимо мостовима реку Студеницу. Она своју лепоту и снагу не крије. То нам показујe наплављена долина, нанета стабла, одваљене стене и начете обалоутврде. Терен постаје шкртији, пут усечен у камену. Кораци све болнији. Пратимо сваки обележени километар. Путокази до испосница Св. Саве које су нам овог пута далеке и недостижне. Све смо ближе циљу. Пролазимо дрво љубави, два стабла спојена једном граном. Долина чуда!
У пола пет, на степенику пред улазном капијом манастира и пређеном 36 километру имам осећај освојеног мастерс турнира, велики осмех, неизмерну блажености који осетиш кад достигнеш свој циљ. Бацамо поглед ка путу. Претекли смо нашу моторизовану подршку. Улазимо у порту манастира. Величанствена Студеница! Палимо свеће у Богородичиној цркви, захваљујемо молитвом на подршци током пута, мислимо на ближње.
Стижу Ђура и Срба. Фотографисање за успомену. Пријављујемо се манастирском братству с чијим смо благословом и кренули на овај пут. Примају нас у конак. Сјајан објекат, добар смештај чак и за обичног пробирљивог туристу. Кратак одмор, вечерња служба, препричавање доживљаја сапутницима, припрема за починак.
Дан седми. Будимо се рано, на време за службу и причест. У древном храму верног народа има, мада није гужва. Слушамо молитву оснажени постом, напором и успехом наума. Светло се пробија кроз прозоре и осветљава фреске. Поново ми се дешава да кад уђем у дотад непосећен Божји храм прво угледам фреске Св. Петра и Павла, моје крсне славе. Ништа није случајно! Осећај спокоја ме држи од синоћ, не скривам осмех. Нисам усамљен, и Дућино расположење је „на нивоу“.
Излазимо из храма, дочекује нас сунчано, топло јутро. Награђени смо у сваком погледу. Спремамо се за повратак другом страном, долином Ибра па преко Чачка. Још нека заједничка фотографија па полазак.
Остављамо Студеницу, до неког новог наредног ходочашћа. Остављамо и овај путопис, сведочење о два пријатеља, првом као изданку породице свештеника, другом као иверу изградње „нашег пута у социјализам“, што су у тандему к'о два разбојника распета крај Христа, к'о св. Петар и св. Павле, Мирко и Славко, Прле и Тихи, Мујо и Хасо, Микац и Јоле, баш ми, Дуле и Цонке својим ходочашћем посведочили о величини Свевишњег без чије воље ништа на целом свету не бива.
Крај
Аутор текста:
Благоје Цонић
ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТОВЕ О РАНИЈИМ ПЕШАЧКИМ ХОДОЧАШЋИМА (кликните на линкове испод)
Кликните и прочитајте први део - Студеница - Ходочашће
Уб - Хиландар - Полазак пешака на ходочашће од 740км
Уб - Хиландар - 740км пешака - искуства ходочасника
ЛЕТ КА ХОДОЧАСНИЦИМА - ПОДРШКА И ИСКУШЕЊЕ
Погледајте и:
Галерија слика
