СРУШЕНА ЗВОНА ОДЈЕКУЈУ - МАНАСТИР БЕШЕНОВО

Спона која повезује земљу и небо је ланац који нераздвојиво везује србски народ и Небеску Србију, а карике тог ланца су свети краљеви и цареви Свете лозе Немањића; од Светог Симеона мироточивог, светог цара Уроша нејаког, Светог кнеза Лазара, па све до кнеза Александра Рашковића који води директно порекло од свете лозе Немањића. По Божијој промисли све њих спаја једно свето место - МАНАСТИР БЕШЕНОВО - страдални и на небо вазнесени храм.

 

 

Чланови православног удружења "Свети Сава" више пута годишње иду у Хиландар где помажу самом манастиру и његовом метоху. Као пример изнећу пред вас само овај податак: тамо су 2008. године само у једној акцији засадили 43.000 садница винове лозе. Сад су са великом жељом ишчекивали нови подухват. Требао им је само сунчан дан. Хиландарци су били спремни и чекали...

Овог пута позив за помоћ стигао је са Фрушке горе.......Мој теча је члан удружења "Свети Сава". Он ме је позвао да кренем са њима да допринесем обнови манастира Бешеново. Без размишљања сам прихватио позив, јер све што је у славу Бога није тешко. За Бешеново нисам чуо никад раније. Нисам знао ни где се манастир налази, ни чија је задужбина, ни ко га је разорио, нити коме је манастир посвећен. Само ми је речено да се манастир налази на Фрушкој Гори и да је срушен за време II светског рата.

Почео сам да истражујем и одушевљено сазнајем, додуше мало посрамљено, због свог незнања, да је манастир Бешеново задужбина Немањића. Задужбина Немањића на Фрушкој Гори!? Једина задужбина Немањића на Фрушкој Гори! Потпуно сам затечен. Подигао га је краљ Драгутин с' краја XIII века. Краљ који се ретко помиње, краљ који је остао у сенци свог млађег брата – великог краља Милутина. Велики краљ Милутин, велики јер је за време његове владавине Србија живела у изобиљу, а он сам је подигао 42 задужбине. Више него сви Немањићи заједно. Да би се увидела права величина старијег брата, краља Драгутина, потребно је знати да се одрекао дела власти у корист млађег брата Милутина и да се касније у старости замонашио и добио име Теоктист. Е управо он подиже Бешеново.

Ког Бог воли, Бог га чува, или из само њему знаних разлога допушта да страда. Тако је светиња пропатила заједно са србским народом. Манастир је небројано пута страдао од Турака. Рушен је, оскрнављен и опљачкан од стране усташа. На крају су га нацисти бомбардовали и срушили до темеља, јер су комунисти у манастиру сместили свој штаб.

Петнаести дан месеца марта лета господњег 2014. године је освануо окупан сунцем. Хиландарци су кренули, а и ја са њима. Манастир је од Новог Сада удаљен нешто мање од 40 км. Налази се на јужним падинама Фрушке Горе, на крају села Бешеновачки Прњавор. Тачније тамо се налази нови темељ, који је прошле јесени изливен на темељима старог манастира.

Поред се налази дрвена црквица и мања кућа у оквиру које се налази још мања капела. У кућици живи искушеник Миодраг, а све чешће је ту и архимандрит Арсеније игуман манастира Бешеново. Кажем све чешће, јер је због својих обавеза у Карловачкој Богословији спречен да ту буде константно.

Стигли смо. Цео комплекс је окружен брдима и шумом. Када смо изашли из аута нисмо могли да останемо равнодушни на цвркут птица. Било је предивно. Такав цвркут никада раније нисам чуо, нити сам могао да одредим којим птицама припада. У том тренутку долази отац Арсеније да нам пожели добродошлицу и између осталог нам каже како је штета што не можемо да чујемо цвркут птица када он устаје. Помислих у себи, то није цвркут птица, то је мора да је песма Анђела.

Отац је са собом повео као испомоћ и своје ученике, богослове са III године којима је он и разредни старешина. Сели смо да се окрепимо кафом и да уједно добијемо послушање од оца Арсенија. Било је нужно раскрчити комад земље око манастира, посадити воћке, урадити бетон на стази од кућице до места предвиђеног за паљење свећа и поставити клупу на брду изнад манастира. Сви смо се бацили на сређивање  комада земље.

Е сад, комад земље око манастира је у ствари део брда око манастира обрастао купином, разним трњем, и корењем. Буква је изникла и где треба и где не треба. Напредовали смо добро и одрађивали добар посао, али су остала послушања чекала. У том тренутку пристижу браћа из из Инђије.

Мешамо се, делимо у групе и распоређујемо по задацима. Ја сам остао да крчим брдо. Срећан сам што дајем себе за виши циљ, што учествујем у овом историјском тренутку, срећан што учествујем у подизању Божијег храма у обнови задужбине нашег светог краља Драгутина Немањића. Срце ми је пуно док гледам те све силне људе како марљиво као мрави раде око манастира.

Али нечастивом није мило што се Бешеново опет уздиже. Почињу да нас уједају пчеле, да гребу купине и боде трње. Почињу да се мешају крв и зној. Неко од браће је прокоментарисао: "Овде као да је ђаво цвеће садио"! Не одустајемо и посао приводимо крају.

За време ручка отац Арсеније нам прича да је у моменту када су му била потребна врата за манастир добио позив од непознатог човека из Ужица, који је прочитао причу о манастиру Бешеново и жели да помогне. Испоставило се да је човек столар. На овај дан је помоћ требало да пристигне. Пажњу нам привлачи комби са Ужичким регистрацијама који стаје код темеља манастира. Светлан Милићевић  са својом кћерком Анђелином је донео свој дар манастиру. Из комбија износимо петоро врата за новоподигнуте просторије.

Слава теби Боже! Тајанствени су путеви твоји на које усмераваш добре људе ка храму. 

Дан пре него што смо кренули на пут ка Фрушкој Гори, рекао сам својој сестри да идем на мобу у манастир Бешеново. Погледала ме је сетно и благо се насмешила. Испричала ми је како је као мала са аикодо клубом била на припремама на Фрушкој Гори. Присећала се слике у којој се заједно са својим другарима игра на рушевинама манастира, где сви заједно састављају делиће фресака у један мозаик. А данас ја ево стојим и гледам како се Бешеново усправља и учествујем у његовом оживљавању.

Велика је ово светиња и велика је сила око ње. Од једног богослова сазнајем да је манастир Бешеново посвећен светим архангелима Гаврилу и Михаилу. Да су у њему чуване мошти Светих великомученика Кирика и Јулите, па да су за време рата склоњене и чуване у селу Бешеновачки Прњавор у звонику цркве. После тога им се губи сваки траг. На дан светих мученика 15. јула обележава се летња Слава манастира. Како би сачували мошти светог Кнеза Лазара и светог цара Уроша преносе их у Бешеново, али ту страдају од Павелићевих усташа. Богато украшене и благом испуњене кивоте пљачкају, а свете мошти остављају разбацане по манастиру.

После тога долазе комунисти, а Немци затим руше манастир до темеља.

Деценијама после тога на рушевине манастира Бешеново долази отац Арсеније. Долази после 8 година проведених у манастиру Милешева, од чега је 4 године у Милешеви био монах, па следеће 4 године и Игуман манастира, 2 године је био чувар моштију светог Василија Острошког, а неко време је провео и на Светој Гори.

Дошао је да обиђе свето место, а затекао је руине. Обилазећи рушевину запео је о један камен и испод њега пронашао кључ старог манастира. Велики је Бог у милости својој! Сада, архимандрит Арсеније игуман манастира Бешеново схватио је Божији знак и са вером спремно кренуо у борбу за Христа, Православље и задужбину светог краља.

Када су почели радови испод рушевина је пронађен гроб кнеза Александра Рашковића чија је породица подигла устанак против Турака.

Други брат са Богословије ми је рекао како су он и отац Арсеније први пут заноћили у кућици прошле године. Спавали су на тепиху. Већ сутрадан када је народ дознао да су ту, дошао је човек да окречи собу, а одмах после тога стигао је и први намештај... Види Бог све и тачно зна шта коме кад треба.

Убрзо потом породица Станковић из Сурчина продала је своју кућу и на тај начин обезбедила је светњи 40.000 цигала. Јавили се и породица Штулић из Беча, они су одличили да приложе 30.000 цигала. Са тим бројем би се прешла половина од 120.000 цигала колико је потребно за нову цркву.

Велика радост ме је обузела када су ми испричали причу о младићу који је донео 4 цигле. Дошао је на свето градилиште и извадио из гепека свог аутомобила једну циглу за оца, једну циглу за мајку, једну циглу за сестру и једну за њега. Јер како каже отац Арсеније: "Једна цигла за радост, свака цигла више је за корист!"

После 72 године мукле тишине Фрушкогорским брдима почела су да одјекују звона са старог звоника. Звона је пронашао отац Арсеније у подруму Патријаршије, била су прекривена платном и ту су чекала годинама. Када су из Патријаршије позвали оца да изабере шта му је потребно из подрума, отац Арсеније је тражио баш то што се налази испод платна. Ктитор новог звоника са старим звонима је Раде Јовановић из Ариља. Сваколико србство подиже светињу. Богу хвала, па се у људима буди свест да све што приложе Бешенову, прилажу народу свом и душама својим. Слава теби Боже!

 

 

Беше ново и биће ново

(речи Архимандрита Арсенија)

    Аутор текста:

Стефан Стојановић

Галерија слика