Црква Гроба Господњег  налази се у самом центру старог градског језгра Јерусалима. Док идемо улицом Христових страдања, и како се приближавамо цркви, схватам да ми, у ствари трчимо ка Светом Гробу. На платоу, испред цркве, водичи нас још једном заустављају и показују нам велика црквена врата и објашњавају да кључеве од овог, за нас најсветијег места, држи већ хиљаду година једна арапска породица.

Под сводом  ове  цркве налазе се најважније и највољеније хришћанске светиње. Док улазимо у цркву гласно захваљујемо Господу на милости и љубави којима смо удостојени тог дана.

Десно од улазних врата, на једном узвишењу, до кога се стиже степеницама налази се место распећа Христовог, света Голгота, место Лобањe. На овом страшном месту где је Господ разапет између два разбојника, налази се црквица. Свакодневно се на престолу, који је подигнут изнад места где је стајао укопан крст Христов, служи Света Литургија. На иконостасу иза Часне трпезе, приказан је Господ Исус Христос на Крсту, у природној величини. Лево и десно од иконостаса, такође у природној величини, приказани су Пресвета Богородица и свети Јован Богослов, највернији Христов ученик. Све је прекривено сребром.

Не могу се описати емоције којима смо преплављени док са сузама и на коленима, прилазимо да целивамо дванаестокраку звезду испод часне трпезе, место на коме је Господ скинут са крста. Све ово је изузетно потресно. Док прилазим да целивам звезду, чујем да неко иза мене рида и гласно плаче. Не чудим се великом броју људи који овде губе свест или по својој људској слабости не могу да да приђу ближе Распећу.

Испод самог крста Господњег налази се стена која је препукла од великог земљотреса у тренутку смрти Исусове. Низ ову пукотину се сливала Христова крв и падала на Адамову лобању која је сахрањена у гробу испод Голготе. Адамово тело је у Јерусалим донео јеврејски цар Мелхиседек, сахранивши Адама на место изнад кога је, хиљаду година касније, Исус разапет. Спаситељевим Распећем и његовом часном крвљу која се слила на Адамову лобању, искупљен је прародитељски грех.

После отпеваног тропара Часном Крсту, спуштајући се стрмим степеницама, одлазимо са Голготе. На десетак метара од последње степенице и самих улазних врата цркве  Гроба Господњег, налази се плоча Миропомазања.

Приликом уласка у храм, прво што видимо је ова плоча. Црвенкаста мермерна плоча одвојена од пода, дужине од преко два метра,  је место где је положено Исусово тело после скидања са Крста и помазано миром. Тајни Христови ученици, Јосиф из Ариматеје и Никодим, затражили су од Пилата Исусово изранављено тело. На плочи миропомазања су Господа, са преко сто литара скупоценог мира, помазали, увили у чаршафе и погребли у већ припремњен нови гроб Јосифа из Ариматеје. Преко пута плоче, на зиду, налази се прелепеп мозаик који приказује полагање на плочу и помазивање изранављеног тела Христовог.

Неописаив је осећај целивати ову свету плочу и посебан је мирис који се са ње осећа. Док целивам плочу и погнуте главе се молим, пажњу ми привалаче осам прелепих великих кандила изнад ње. Једна руска ходочасница великим шприцом покушава да извуче уље из једног од кандила, прилази јој један од монаха из ове цркве и скупа успевају да извуку уље. На моју молбу да и мени поклони мало овог светог уља, само је одмахнула руком и нестала у правцу излазних врата. Још увек клечећи зачуђено сам погледала монаха, који ми се насмешио и немоћно слегао раменима.

Десетак метара од плоче, заустављамо се код обележеног места на коме је стајала Пресвета Богородица са мироносицама док је Христово тело помазивано. Са овог места, први пут сам угледала Гроб Господњи или Кувуклију, централно место наше вере и надања, нашег ходочашћа, место одакле је Господ Исус Христос Васкрсао. Док чекам у дугачком реду за улаз у Свети Гроб, почињем да читам акатист Господу Исусу Христу, придружују ми се још неколико наших ходочасника, гласно настављамо да читамо молитву, и на тај начин, барем донекле успевамо да утишамо грају коју стварају неки римокатолички туристи.

Неописаива су осећања која су ме преплавила на уласку у сам Гроб Господњи, а сузе су у том тренутку незаустављиве. Саме се стварају негде у дубини душе и ничим се не могу спречити. Моју потресеност, и може се рећи, одсутност прекида монах, чувар светог Гроба, позивом да уђем унутра.

Е, од тога трена и мог првог корака у Светом Гробу, мало се чега више сећам. Знам да сам заобишла стену у параклису Анђела и да сам потрчала према прсторији Гроба, сагнувши се ушла унутра и клекнула пред мермерну плочу Гроба. Наслонила сам главу на свети Гроб и дуго сам целивала плочу и молила се, помешаних осећања, у исто време плачући и смејући се. Туга и радост су помешани, на том месту је Спаситељ лежао погребен али са тог места је и Васкрсао. Са саме средине плоче којом је прекривен Гроб, шири се неописив мирис. Баш у том делу плоче, на Велику Суботу јавља се пламичак Благодатног Огња, којег нама православнима Господ шаље по милости својој. После молитве, освештавам крстиће на Светом Гробу и уставши целивам икону Пресвете Богородице на зиду поред и молим монаха да ми помери односно отвори ову икону, што он и чини, и испод ње се указује оригинална стена Светог Гроба, коју целивам.

Сам Свети Гроб је дужине преко два метра и на њему се налазе упаљена кандила, чираци са свећама и вазе са цвећем. На Гробу се налази црвено платно на коме је на извезеним словима на грчком, пише „Христос Анести“, што значи „Христос Васкрсе“. Изнад самог Гроба налази се сребрна икона Господа Исуса Христа.

Док излазим погнуто и окренута лицем, из просторије Светог Гроба, тек тада схватам да при уласку нисам целивала стену у параклису Анђела. Овде се налази стена којом је био затворен Гроб и на којој је седео Анђео који се мироносицама обрато речима: „Што тражите живога међу мртвима?“ Лук.(24, 5)

На средини параклиса налази се једно постоље у које је уграђен део стене и које служи као часна трпеза, на коме се служи света Литургија за Васкрс.

На излазу из Светог Гроба, дочекује ме онај монах ког сам видела на плочи миропомазања и њему дајем две велике воштане свеће - мој дар Гробу Господњем. Грчки не разумем али по његовом погледу схватам да ће бити постављене на високе чираке испред самог уласка у Свети Гроб и припаљене пламеном Благодатног Огња.

Удаљавам се на неколико метара од Кувуклије и док палим свеће, видим кандила испред самог уласка у Гроб Господњи. Пребројавам их, има их четрдесет. Изнад самих улазних врата у Кувуклију налазе се дванаест кандила, док их гледам  сећам се приче коју је Отац Самуило један од чувара Светог Гроба, испричао сестри у Христу, која је неколико пута била у Јерусалиму.  Сваке суботе на недељу у Саборном храму Гроба Господњег пред почетак  или у току поноћне Литургије, свих дванаест кандила  се сама угасе и после неколико минута сама упале. 

Даље моју пажњу, привлачи врх купола Саборног храма који је тачно изнад средишног дела Кувуклије. Одатле на Велику Суботу, нама православнима стиже Благодатни Огањ и кроз средишни део Кувуклије силази на свети Гроб и припаљује свеће Патријарху.

Видим неко комешање испред Гроба и чујем да објављују да ми, Православни - Ортодоксни хришћани морамо да прекинемо посету Гробу, на два сата, да би римокатолици могли да одслуже своју службу. Водич нам објашњава да Свети Гроб Господњи припада свим конфесијама и сви имају право да у току дана служе у Њему.

Убрзо се наша група скупља, враћам се и још једном целивам Гроб са спољашње стране и сви заједно одлазимо у обилазак осталих светиња ове Цркве.

Преко пута Светог Гроба, налази се грчка црква Васкрсења Христовог. Грађена је по угледу на Византијске цркве и доста подсећа на неке наше манастире. У њој се одржавају сва најважнија богослужења током страсне седмице Христовог страдања. На средини цркве налази се место обележено једним стубом, свећњаком - центар света, а назива се још и пупак света.

Из ове цркве одлазимо до параклиса капетана Лонгина, затим обилазимо и цркву Часног крста, где је царица Јелена, мајка цара Константина пронашла Часни крст. До цркве се мора сићи степеницама и овде се налази место где је био закопан Часни крст Господњи и два крста на којима су били разапети разбојници.

Наша група даље обилази мироточиву икону Пресвете Богородице, затим параклис Симона из Кирине, параклис Марије Египћанке, затим Адамову лобању испод Голготе.

Затворивши цео круг обиласка саборног Храма Гроба Господњег Христовог, код самих врата а испод Голготе, налази се параклис светог Аврама, који се назива Соба Блага.  У њему  је на средишнем дели изложен део Часног Крста Господњег, а са стране у кивотима,  многобројне мошти светитеља. Иако су натписи на грчком, препознајем и целивам мошти : светог Јована Крститеља, свете Марије Египћанке, светог Андреја Критског, светог Стефана, светог апостола Филипа, светог Василија Великог, свете Марије Магдалине, и још на стотине моштију Светих.

На платоу испред цркве водич нам показује преполовљени стуб који сам приметила још при уласку у цркву. Стуб је расцепљен пре доста година на Велику суботу од Благодатног Огња.

Реч која најпрецизније описује наша осећања је радост, док смо одлазили из цркве Гроба Господњег. Велике су то тајне и велика је милост и сила Божија, коју смо осетили на овим светим местима.

        Аутор текста

   Оливера Обрадовић