Ако нисте прочитали први део, кликните овде

Саборна црква Митрополије молдавско - буковинске

Налази се у центру града Јашија у оквиру митрополитског комплекса. У цркви се чува чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти Св. преподобне мајке наше Параскеве, платно које је обавијало појас Пресвете Богородице када је доношен у Румунију и делови моштију више светитеља.

Мошти Св. Петке су из Цариграда, великом милошћу Божијом према молдавском народу, донете у Јаши у Храм Св. Три јерарха 14. октобра 1641. У том храму су почивале све до 1888. године када је пожар захватио ову цркву. Целе ноћи свете мошти су биле у пламену. Када је ујутро пожар саниран сви су стрепели шта ће затећи у кивоту. Чудом Божијим, преподобна Петка је још једном посведочила светитељство. Мошти су биле целе, чак и воштани печати којима је печаћена њена риза се нису истопили. Након тог догађаја пренете су у Саборну цркву где се у кивоту на велелепном трону од злата и данас чувају.

Код Свете Петке смо молитвено провели већи део дана. Задивљује смиреност, смирење, стрпљење румунског народа који чека у реду за поклоњење. Неко долази и моли Преподобну за помоћ, а неко да заблагодари на помоћи. По цео дан је ред и не само недељом, већ и обичним данима. А када се празнује Св. Петка по 2 милиона људи дође на поклоњење, а Јаши је град са једно 300 хиљада становника.

Многа су чуда и исцељења Св. Петке, то знамо и ми који јој се молимо у капели посвећеној њој, на Калемегдану. Навешћу једно интересантно из Јашија:

- Једне године у летњем периоду, дуго, дуго није било кише у широј области Јашија, постојала је опасност од велике катастрофе. Свештенство са верним народом је изнело мошти Свете Петке и кренуло кроз град у литију. Непосредно пред једну раскрсницу, они који су носили кивот са моштима светитељке морали су да спусте и никако нису могли да га подигну. Једноставно, она није допуштала да се литија настави. Зашто? Са друге стране града ишла је литија са чудотворном иконом Мајке Божије, која је такође требала да прође том раскрсницом. Св. Петка је уступила предност Мајци Божијој да прво прође литија на тој раскрсници са Њом. Након проласка Пресвете Богородице, Св. Петка је дозволила вернима да је понесу и наставе литију.

Преподобна мати Параскева помаже свима који јој са вером и побожношћу приступају, ако је по вољи Божијој и на спасење душе и тела молитвеника.

Црква Света Tри јерарха – Јаши

Основан у првој половини XVI века. Првобитно су ту почивале мошти Св. Петке, до дана када се десио велики пожар. Данас се овде чува риза преподобне Петке и део моштију (вилица) Св. Василија Великог.

Чувена је спољна обрада зидова цркве, споља је црква прекривена у потпуности клесаним везом у камену.

Црква Св. Спиридона Чудотворца – Јаши

Црква се налази у кругу болница и чува чудотворну икону Св. Спиридона Чудотворца (Крфског).

На икони код светитељевих стопала, икона је избледела на месту папуча. А познато је да папуче које се оставе у кивоту поред моштију Св. Спиридона, које се чувају у граду Крфу у Грчкој, после неког времена буду подеране. Као и наш Св. Василије Острошки Чудотворац тако и Св. Спиридон Чудотворац „излази из кивота“ и обилази болесне, пострадале и исцељују и укрепљују све оне који им се искрено са вером и побожношћу обраћају.

Св. Спиридон је велики заштитник благословеног брака и сви који желе да ступе у брак треба да му се моле за благослов.

Захваљујем се о. Клеопи (Стефановић) сабрату Манастира Крушедол, који је на докторским студијама у Јашију и који нам је био домаћин у Јашију. Захваљујем му се на љубави, пажњи и духовним поукама које нам је пружио.

Манастир Прислоп – женски

Основао га је преподобни Никодим Тисмански. Манастир чува чудотворну икону Богомајке, гроб оца Арсенија (Бока), чувеног духовника ХХ века и чудотворца, како за живота тако и након блажене кончине. Изнад манастира је пећина Св. Јована из Прислопа. У манастиру је женска богословија, око 80 девојака, узраста од 15-19 година, похађа школу.

Свештеник Арсеније Бока је наш савременик (1910-1989).Завршио је теологију и сликарство да би иконописао. Похађао је предавања из анатомије желећи да сазна више о човековом телу да би помагао народу. Такође је похађао предавања из мистике. Дошао је у Манастир Прислоп са благословом митрополита Николаја Балана 1948. године да би га обновио. Његов живот није био лак. За време комунистичког режима био је у затвору и на принудном раду. Отац Арсеније је био веома омиљен међу верницима широм Трансилваније, који су долазили по духовне савете и на исповести. Он је имао такву обдареност да је верницима показивао и указивао на пут спасења. Као велики подвижник примио је чудесне дарове да је поред Св. Нектарија Егинског, Св. Јована Шангајског, Св. Луке Војнојасенецког један од великих чудотвораца XX века. Чудотворац последњих времена и још ће се сазнати за њега и силу његове молитве. Река народа долази на поклоњење гробу великог чудотворца нашег времена, остављајући прегршт букета и саксија цвећа.

У неколико примера илустроваћу чуда на молитве оца Арсенија Боке:

- 1968. када је постојала могућност уласка Совјета у Румунију, молио се тако ватрено да је зауставио њихов улазак.

- Док је боравио у затвору, пошто га је обавештајна служба Секуритатеа, пратила и затварала имао је благодат да буде невидљив. У затвору је читао Јеванђеље, молио се Богу. Чувари чују молитве, уђу у келију и не виде га. Једном приликом су радили на њиви. Он је завршио свој задатак и упитао је чуваре да ли може да се мало одмори. Дозволили су му. Међутим, када су га по завршеном послу потражили да га врате у келију, није га било. Дигли су узбуну у затвору да је побегао, нестао. Он се кроз одређено време вратио. Питали су га где је био. Кратко је одговорио: на сахрани своје мајке. Родно место и затвор су раздаљине око 400 км. А неки људи који су били на сахрани су потврдили да су га видели!

- Супрузи једног дуборесца који је радио и у Манастиру Прислоп била је заказана операција дојке, јер је имала поодмаклу фазу карцинома. Муж је уочи дана операције дошао код оца Арсенија, који је био на одмору у месту Синаја. Отац Арсеније је био прозорљив, отворио је врата своје собе угледао га и обратио му се: „Море Вољца, која те невоља доводи?“ „Оче, тешко ми је, жену ће ми сутра оперисати, има рак дојки. Молим вас молите се, ако она умре, ја ћу полудети“. Повукао се отац Арсеније из собе на десетак минута. Затим је рекао Вољци да иде до болнице и да види какво је стање. Рано ујутро је отишао. У болници су супругу одвезли у салу, али нису започели операцију јер су морали чекати да супруг потпише сагласност. Док су њему давали папире да потпише, један нестрпљиви доктор је открио жену и упитао се да ли је можда замењен пацијент.... Жени су дојке биле исцељене и није требала операција. Вољца је рекао који је Доктор њу излечио.

- Након два месеца од упокојења оца Арсенија, родитељи су довели дечака, који је био глувонем, на његов гроб. Молили су се на гробу, целивали крст и кренули су полако да силазе према цркви. (Гробље је на узвишењу изнад цркве). Негде на пола пута дечачић се отргне мајци из руке и почне да трчи према гробу. Дотрчао је до гроба, свом снагом загрлио крст и целивао га, сав је био предан томе што ради и са великим жаром је то чинио, да су сви около били зачуђени. У моменту се окренуо према мајци и проговорио: „Мајчице Лика љуби очев крст“. Дакле, проговорио је на гробу старца Арсенија. Данас је тај дечак, ожењен породични човек.

- Један дечак није ни ходао ни говорио. После неколико долазака на гроб оца Арсенија, проговорио је и проходао.

Саборна румунска црква –Темишвар

У овој цркви се 1990. године појавио лик Господа Исуса Христа. У цркви се чувају мошти Св. Јосифа Новог, епископа Темишварског, који је пореклом из Далмације.

Речи добродошлице о. Митрофана у Манастиру Сихастрија

Видимо вас као настављаче једног светог ходочашћа и пријатељства, који је током времена настао и повезао српски и румунски народ. Напоменућу само да су мошти Св. Теодора Тирона неки Румуни донели у Србију, мошти Св. Петке су из Бугарске биле у Србији, па у Цариграду и сада у Молдавији. Као да нас подстичу светитељи да се обратимимо у православљу и у Христу заједно. То што су светитељи започели, можемо да кажемо, да се наставило и у скоријој историји, знате да је о. Клеопа био код о. Јустина (Поповић), да би тражио савет. (Током два дана су архимандрити Јустин и Клеопа духовно општили посредством преводиоца. Затим му је отац Клеопа тражио духовни савет. Желео је да до краја живота остане на Светој Гори, али беше у недоумици. Тада му је архимандрит Јустин рекао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених учитеља. И ја сам стремио Атонској Гори, али сам се вратио да обавим мисију у земљи. Ја велим да останеш у земљи, свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са равнодушношћу према вери!" Следећи његов савет, отац Клеопа се спокојан вратио кући!– прим. З.К.)

О. Тадеј је долазио овде код о. Клеопе неколико пута и сада долазите ви као настављачи тога ходочашћа. У настављању смо онога што су они започели.

Свакако да ви када долазите овде доносите део благослова светитеља које имате у Србији. Уз помоћ Божију и ја сам био у Србији код неколико светитеља. Са вашим доласком овде ја се присећам Св. Симеона Мироточивог, Св. Саве, Св. Анастасије, Св. Симона, Св. кнеза Уроша, Св. кнеза Лазара, Св. Владике Николаја, Св. Василија Острошког, Св. Петар Цетињског, Св. Арсенија Сремца, Св. мученика Станка, Св. Симеона Дајбабског, Св. оца Јустина, оца Тадеја, царева Душана, Стефана ... свих. Један делић њих дође са вама зато што вас они благосиљају и штите, током ваших посета и током ходочашћа које чините. Ми вам желимо да будете заједно са њима и горе. Бити са њима горе, није тешко. Не кажем ја, то сам Спаситељ каже: „Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако.“ Постаје тешко када ми узимамо да је наше нешто што је страно нашој природи, то су ствари које су нам предложене или наметнуте кроз масмедије, кроз систем образовања итд. И у ствари стварамо у себи једно друго ја које је страно нама самима, један страсни ја. Како је говорио Св. Николај Велимировић у проповеди на Свети Часни Крст Господњи: Треба потпуно да се одрекнемо, да одбацимо, тај лажни ја јер то је једно ја пуно егоизма, пуно лажи, лицемера, зависти, јер тај лажни ја нас чини да будемо страни Богу.

Драги моји, да знате, тамо горе нема места за људе који су ружни, који су разобличеног лица од страсти, разобличени од зла, зависти, злобе, подлости, разврата и осталих страсти. Тамо је место за лепе људе: трпељиве, смирене, кротке, пуне љубави. И зато је циљ нашег живота овде да постанемо лепи. Сигурно имате многе учитеље који вас могу поучити како да будете лепи. Поменуо сам Св. Владику Николаја који има конкретне поуке које јако подстичу. После Св. Јована Златоуста нисам нашао светитеља који је са својим проповедима тачнији и покреће ка спасењу. Поменуо сам о. Тадеја који каже Какаве су ти мисли такав ти је живот. Видите, мисао много значи. И ви у Србији и ми у Румунији смо прошли кроз тешке периоде комунизма. Били смо гажени. Достојанство људско је било згажено. Уместо љубави и хармоније, тукли смо се да докажемо ко је јачи, ко ће да победи.

У духовној борби много значи како ми себе постављамо у односу на ближње, зато што можемо да паднемо у замку коју нам ђаво пружа, да се према ближњем односимо са овим дивљаштвом коју је промовисао комунистички систем, што је велика грешка. Треба да будемо попустљиви. Ми смо трауматизовани, као син који је растао уз оца пијанца, који га је тукао и мучио сваки дан. Само љубав Христова може да нас исцели. Дакле, веома је битно да будемо мало снисходљиви са онима, попустљивији са онима који су уз нас, да будемо трпељиви да гледамо да им нађемо олакшавајуће околности, можда имају неко друго васпитање, неко искушење у породици и нешто слично што их мучи. Да гледамо на њих са више кротости. Од тог односа се ствара наша веза са Богом, или се квари наш однос са Богом. Савет о. Тадеја да имате добре мисли, да се молите, да имате хармонију, да мисли буду темељи за ваш живот треба да усвојите. То треба да чините веома пажљиво, тј. са Јеванђељем у руци. Свакога дана да прочитамо по једно два поглавља и Старог и Новог завета да бисмо створили путоказе за вечни живот. Јер ако се водимо по путоказима из наше околине и система образовања, из медија, ако су нам то узори, они нас воде у пакао и треба да будемо веома пажљиви, зато што је борба утолико снажнија и силовитија уколико је скривенија.

Колико ратова би требало да се води да сруше Србију и Румунију? А овако смо се срушили сами. Колико би ратова требало да се води да толико робова крене из Србије и Румуније ван границе? Сада идемо сами, милиони људи иде добровољно да би тамо на Западу били робови странцима. Ова борба је јако перфидна, трудимо се да не паднемо у ову замку, јер може да нас кошта вечног живота. Будимо веома усмерени у првом реду према Христу и на оно шта Он жели од нас. Један наш човек, велике вредности у Румунији Симеон Мехендинц написао је у једној својој књизи да се човек или један народ цени само толико колико је разумео из Јеванђеља и колико може да следи учење Христово. Зато сам вам и рекао да су узори вечног живота, они по којима ће нам бити суђено. Наши светитељи су имали најузвишеније циљеве и они се радују и помажу нам да идемо напред, чак и ако би се цео свет окренуо против нас. То је већ било предвиђено, о томе је један египатски отац писао и каже ученику: Сине, доћиће време када ће свет полудети и ако буду видели једног човека који није полудео рећиће – види овај полудео, не знајући да су они, сироти луди. Зато будимо пажљиви, немамо права да судимо овим другима, чак и када су против нас, треба да их сажаљевамо, да имамо милости према њима, зато што је Христос и за њих умро на крсту, и њих жели у рај, заједно са нама. Треба све да гледамо са много сажаљевања и са љубављу.

Пут је узан и тесан, али пун Христовог благослова. Опростите, мислим да ситне ствари могу скренути са аутентичног живота и чинимо пуно напора са малим резултатима. Трудиш се, идеш у цркву, постиш, али једна једина мисао против ближњега све нарушава. Због тога сам вам рекао да ове линије љубави, сажаљевања, доброте према ближњима осигуравају подршку Бога и његову љубав и опроштај многих грехова. Сви смо ми позвани да будемо мали Христоси. Христос жели да дела кроз нас у овоме свету. Младице, ластари се рађају и њима се радује Христос и Црква. Да не будемо сасушени и стерилни већ да будемо плодоносни и лепи, да можемо да успемо и да дозволимо Христу да дела кроз нас у овоме свету. То је практично оно што Бог жели од нас, да ми постанемо његови сасуди, да он кроз нас може да дела у свету. Падамо, устајемо, али је важно да идемо напред, то је битно. Као што је говорио један наш о. Арсеније, да ли идемо крилима, лактовима, није важно, битно је да идемо да будемо на путу. Да имамо однос према Богу, који нас много воли. Ми се не односимо према Богу који је судијски настројен, који држи штап и погрешио си удари те, сломи те. Схватите, Бог се због нас распео на крсту. Страдао је због нас, патио је за нас да би нама било добро. А Св. Лука у Јеванђељу пише како је Господ рекао да је са чежњом желео да једе пасху. Немојмо заборавити да смо у рају жељени, чекају нас, тражи се наше спасење. Бог чини разне ствари само да би се ми спасли, да не изгубимо лепоту, радост, да будемо са Њим сада и у вечности. Морамо бити пажљиви зато што је живот кратак, веома леп, али само је један живот, а тамо нас чекају светитељи да будемо са њима и да тамо радујемо Бога узносећи Му славу у векове векова. Амин.

Желим вам, драги моји, леп пут ка спасењу, под Покровом Пресвете Богородице, под заштитом Светога Крста и са свим светитељима из Србије, Румуније и целог света православног, да бисте имали леп живот пун радости и задобили рај.

Видите и сами како се у Христу смањују разлике, као да се знамо један цео живот, како каже Ава Доротеј ми смо као на ободу једног круга а у средини је Христос, како се приближавамо ка Христу ми се међусобно приближавамо.

 Молитвама Пресвете Богородице, преподобне мати Петке и свих светих, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас!

Аутор текста:

Зорица Ковачев