Због великог узбуђења, на Велики петак сам међу првима устао. Од куће сам на ово ходочашће понео велики крст, који је ваљало сада склопити и спремити за литију Христовим путем. Жеља ми је била да овај велики крст, поклоним својој цркви Вазнесења Господњег на Убу. Нисам очекивао да ћу се толико везати за њега. Колико сам га пута само целивао носећи га!

У најпознатију улицу на свету, Улицу Страдања или Виа Долороса ушли смо поново кроз Овчију капију. На хиљаде верника, скупило се испред Преторије. Наша група је била у једној  попречној улици чекајући да главна гужва прође.

Један од грчких епископа изабран је да након молитве понесе велики крст и река ходочасника је кренула. Мноштво хришћана, молитве и пој свештеника, значај места на која наилазимо и додирујемо, утичу на емоције и разум. За зачетника традиције страдалног пута, сматра се Богородица, која је по предању овуда често пролазила, сећајући се патњи и страдања свога сина.

Док ходимо страдалним путем Господњим покушавам за тренутак да се вратим 2000 година у назад да замислим како је било Спаситељу света док је бичеван, омаловажаван, вређан свакаквим погрдама и ударцима. 

Све је већа и већа гужва. Иде се све спорије. Од свога крста се не одвајам, и носим га високо уздигнутог. И напокон дођосмо пред сам улаз у Божји храм. На самом улазу се налази камена плоча, на којој су Господа положили када су га скинули са крста. Христово тело имало је преко 500 отворених рана. Помазано је са око 100 литара мира и алоје, како је сведочио очевидац, јеванђелист Свети Јован Богослов

Плоча миропомазања је и данас премазана миром и тако лепо мирише, да је то тешко описати! Крст сам полако превукао преко овог Светог места и осветио га. Миц по миц наилазимо на уске, стрме степенице које воде ка Голготи, месту Христовог Распећа.

У једној руци држим крст, а другом руком помажем једној баки да се попење, да је маса људи не обори. Ето смогла је снаге и средстава, да и она види Свету земљу. Њен син је мoнах Методије и тренутно се налази у хиландарском конаку у Кареји, административном центру Свете горе. Морам га пронаћи, приликом мог следећег одласка на Атос.

Голгота!!! Са десне стране је римокатоличка капела Распећа, а изнад на зиду се налази огромни мозаик који приказује распетог Христа са мајком у црнини изнад њега. У подножју крста на коленима је Марија Магдалина. Са леве стране се налази место Распећа, коју држи јерусалимска патријаршија или братство Светог Гроба. Овде се налази стена Голготе, под стаклом, распукнута од земљотреса. Олтар је низак, тако да клечећи морамо прићи диску у чијој је средини рупа где је био пободен крст... Склопљених очију, целивам диск обрубљен златом на чијој површини је рељефно приказано Христово распеће.

А било је око поднева, док су војници, ругајући се, распињали Христа. Он се молио Богу Оцу за њих: „ Оче опрости им, јер не знају шта чине''! После три сата, иако је сунце још увек високо стајало на небу, почело је чудно да се смркава. Док је народ у страху почео одлазити са Голготе, Господ је са крста говорио:'' Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?'' А онда је гласно узвикнуо: ''Сврши се оче! У руке твоје предајем дух Свој'' Затим је клонуо главом и испустио дух. У том тренутку се на Голготи проломио подземни тутањ, земља се затресла загрмело је а завеса у јерусалимском храму се поцепала сама од себе.

И многи гробови се отворише и устадоше из њих тела Светих који су помрли. Видевши све ово, римски капетан Лонгин, који је стајао испод крста рече у страху:'' Заиста, овај човек беше Син Божји''! Сумњајући да је Исус већ умро он прободе копљем Христово ребро и из његовог тела је потекла крв и вода. Приликом овог убода, канула је кап Христове часне крви на од рођења болесно капетаново око, које је тада чудесно исцељено!

Да не би тела распетих остала на крсту у празничне Пасхалне дане, Јудејци су замолили Пилата да распетима преломи ноге и тако убрза смрт. Угледни и поштени човек по имену Јосиф, добио је од Пилата дозволу, да скине са крста тело Христово и сахрани Га у своју пећину – гробницу која се налазила недалеко од Голготе. Тело помазано мирисима, обавијено плаштаницом, завојима и убрусом, положили су у гроб, и затворили великом каменом плочом.

У подножју Голготе, по предању била је закопана глава праоца Адама. Када је Христова часна крв капала на стену, која је пуцала, падала је у ствари на главу Адамову и тиме спирала прародитељски грех.

Одмах у продужетку Адамове капеле, налази се капела у којој је део стуба за који је Исус Христос био везан и бичеван. Када се прислони ухо на стуб могу се чути ударци бича и стењање Господа Бога. Једна жена поклоница је све ово веома емотивно доживела, те ја због њеног гласног плача, нисам могао да чујем те језиве звуке. Сутрадан на Велику суботу, у једном мирнијем окружењу, итекако сам осетио Христове муке. Изузетно је потресно.

У непосредној близини стуба на којем је Христос бичеван, налази се фреска на којој је пре неколико година на Исусовој нози потекло миро. Господ се преко разних појава јавља, шаље нам поруке, а на нама је да их препознамо!

У цркви је још неколико олтара и капела који су подигнути на местима, на којима се претпоставља да се у Христово време нешто значајно десило. Захваљујући капели Часног крста и још неким капелама које су пронађене дубоко под земљом, археолози су приближно утврдили локације темеља старог Јерусалима.

Због трагичне историје и великих разарања, ниво садашњег града виши је за двадесет метара. Када једног дана буде истражен цео стари град, светска јавност ће с правом проклињати Римљане и њиховог вођу Тита који је седамдесетих година разрушио Јерусалим и огроман број Јевреја отерао у ропство.

Нашу литију завршисмо доласком до Кувуклије, цркве Христовог Гроба. Трећи пут имадох прилику и срећу, да целивам Гроб Господњи. Овога пута сам био појачан крстом који сам носио. И опет уз велики наклон и страхопоштовање, велико узбуђење, велике жеље и молитве од срца. И опет ми је, по изласку са овог светог места, био потребан мир да саберем и запамтим тренутке које сам доживео и осетио. Ношен утисцима, савршено ми је пријала прилика, да се са нашим драгим монахињама, пешке вратим у хотел. На изласку из старог града, сестра Доротеја, монахиња дивног манастира Јазак подно Фрушке Горе у којем се чувају мошти последњег Немањића, цара Уроша, замолила ме, да јој уступим Крст, јер је желела да га она однесе у хотел. Велики део пута је узбрдица, али је она и поред здравствених проблема, као од шале донела Крст до рецепције. Ако се с љубављу приђе вери могу се чинити чуда!

Данас је Велики петак, ништа нисмо јели, како и налаже данашњи дан. Тек предвече, нам је наш духовник на овом путу, епископ Сава, дао благослов да нешто мало поједемо. Додуше, сходно тренутку нико није осећао жељу за храном. Увече на Велики Петак смо присуствовали изношењу плаштанице која симболизује платно у којем је било обавијено тело Христово после скидања са Крста.

На плаштаници је било мноштво црвених латица. После повечерја певао се: ''Плач Мајке Божје'', текст канона из десетог века. Стајао сам на пар метара од плоче миропомазања око које су опходили грчки монаси на челу са Патријархом. Било ја величанствено. Око поноћи сам са једном групом напустио цркву и отишао у хотел, јер сутрадан су следила Велика субота и дочек Благодатног огња.

Наставиће се....

Аутор текста: 

Милан Поповић