На Велики четвртак, рано смо устали, и у пет сати отишли у цркву Светог Јакова на Литургију.

Ова црква је добила име по Светом апостолу Јакову који се иначе назива братом Господњим, јер је био син праведног Јосифа мужа Пресвете Богородице. Пре своје смрти Јосиф је желео да раздели својим синовима имање и желео је и да Исусу, сину Пресвете Богородице Деве Марије да један део. Браћа су се овоме успротивила не сматрајући Исуса својим. Међутим Јаков је много волео Исуса и изјавио је да ће га он узети на свој део.

Господ га је убројао у својих 70 апостола. Био је епископ у Јерусалиму 30 година. По указу Господа саставио је и прву Литургију. Према предању, ишао је у Мисир са Богородицом и Јосифом, када су бежали од Ирода који је намеравао да убије Богомладенца Исуса.

Овај Божји храм са именом Светог Јакова, налази се одмах до цркве Христовог гроба. Невелики је и био је препун верника. Занимљиво, за разлику од нас мушкараца, жене су пуно нестрпљивије и склоне су и ситнијим подвалама, да би заузеле што ближе место олтару.

Ја сам стајао у непосредној близини јерусалимског патријарха Теофила, једног господина у правом смислу те речи. Колико само он има активности у ове дане, колико богослужења, пријема, и разних других обавеза. Фасцинантна је његова смиреност, љубазност и непосредност у контакту са поклоницима. Хтео не хтео, увек ми се рука која је држала камеру, окретала у његовом правцу.

Е ту, поред његових ногу, два малишана су ми својим понашањем, мамили осмех на лице. Када би њихова улога у ношењу великих свећа престајала, они би се преласком у чучањ, мимиком споразумевали, ћушкали, задиркивали, а на крају уморни од раног устајања, својим рукицама прикривали зевање, и по свој прилици питали кад ће већ једном крај Литургије! Баш су слатки били! Овде смо се на нашу велику радост, четврти пут причестили. Велико задовољство и олакшање!

Одмах по изласку из овог лепог храма, а који храм и не одише лепотом и топлином, присуствовали смо у порти цркве Христовог Васкрсења, обреду „ умивенија ногу“. Његово блаженство патријарх Теофило, опасује пешкир и пере ноге својим архимандритима, као Исус Христос својим апостолима. Овај чин се обавља на једном подијуму специјално уређеном за ову прилику. Под је прекривен ћилимима а на средини се налази један ибрик са водом. У знак сећања на Тајну вечеру, на сваки Велики четвртак Патријарх овим чином, показује да су као и Христови апостоли и архимандрити међу собом сви једнаки, и први и задњи.

По завршетку „умивенија“, имали смо слободно поподне па сам искористио прилику, да поново станем у ред око Кувуклије, да још једном целивам свети Гроб Господњи. Четрдесетак минута се обично чека у реду али то наравно није ништа према оном усхићењу које се доживи приликом целива, према привилегији да се буде на најсветијем месту на свету.

Увече на Велики четвртак ишли смо у Елеону у један руски женски манастир. Држано је велико бденије на којем је читано Дванаест страсних јеванђеља. Зову се страсна зато што изражавају садржину страдања Христових. Узети су из сва четири јеванђеља и има их 12 према броју сати ноћи. Имају задатак да мотивишу вернике да целу ноћ проведу у молитви како би симболично поступили као апостоли, који су са својим учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту.

Наставиће се......

 Аутор текста:

Милан Поповић