„Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада више пожелети да се одвоји од њега“!  -   Апостол и јеванђелист Матеј

Људи су исувише окренути садашњости, а не схватају да је то за чим жуде, често само прашина без смисла, јасног облика и трајања. Нисмо свемоћни, не можемо зауставити време и победити пролазност, али нешто у том времену, у свом времену, онолико колико нам је од Бога дато, можемо сачувати и пренети даље, генерацијама које долазе, нашим потомцима. Тако спашавамо и своју и душе наших предака.

За изгубљене душе у свету пролазних вредности наде ипак има, јер исконска је потреба човека да се врати својим коренима, својој вери, ако је од ње био одвојен, свом духовном бићу. А најбољи начин да човек буде духовно радостан је ходочашћење светих места, тиме ће благодат и благословеност која се стекне остати дуже у нама и нашим домовима, на опште добро и спасење.

„Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега“, говорио је Свети Сава српски. Велики непријатељ папства, Фридрих II Хоенштауфен, немачки краљ и римски цар, успео је дипломатским путем да добије од египатског султана Ал – Камила, на десет година надзор над најсветијим хришћанским местима Јерусалимом, Витлејемом и Назаретом.

Ту прилику је искористио први српски Архиепископ и просветитељ и био први познати српски јерусалимски ходочасник и утемељивач монашког живота Срба у Светој земљи. Од његовог времена, верујући у хришћанску истину, Васкрсење и бесмртност, као највећу магију људског духа, поклоничка путовања Срба у Свету земљу надахнула су многе црквене великодостојнике, монахе, писце, обичне побожне грађане. Доживети Васкрсење Христово, празник над празницима у светом граду Јерусалиму, где је сваки грумен земље уткан у Стари или Нови завет, сигурно је жеља коју дубоко у срцу гаји и негује велики број хришћана широм света.

У Србији су у неким ранијим периодима постојали градови из којих су сви угледнији грађани путовали у Свету Земљу на поклоњење. Био је и леп обичај да цео град изађе да испрати своје поклонике! Ниш, Јагодина а посебно Пирот, познате су средине из којих се кретало на те свете путеве.

Отићи у Свету земљу као туриста, значи од вреће блага добијене на дар, узети само новчић.

Тамо се иде као поклоник, срцем и вером. Ходошчашће представља служење, духовни рад, очишћење душе. Циљ му је присаједињење вечном Царству Божјем, као једином истинском смислу човековог постојања.

Верујући поклоник спомиње у молитвама дела и подвиге Светих, поштује њихове ликове на иконама, поклања се са страхопоштовањем њиховим Светим моштима. Ходочашће је и предивна могућност спајања људи, путем заједничке молитве, појања и разговора, освећеним изворима Божје благодати.

 После обилазака на десетине српских средњевековних манастира и вишегодишњих посета нашој Хиландарској лаври на Светој гори, у мени се родила жеља и потреба, коју ми је Бог услишио, да ходочастим Свету земљу. Велики благослов и подршку дугујем својој породици која је стала уз мене у овој мојој намери, и која је заједно самном путем телефона преживљавала сваки проведени дан у земаљској постојбини нашег Господа!

Припреме за ово несвакидашње путовање почео сам разговором са братом Савом Сарићем и сестром Ољом Обрадовић, који су годину дана пре мене,  имали то задовољство одласка у Свету земљу. Њихови савети су ми били злата вредни.

Када сам Сави на једној заједничкој свечаности саопштио да сам одлучио да путујем, он је устао од стола и са озбиљношћу и одушевљењем, јако ми стегнуо руку и честитао на одлуци. Знао сам на какво место идем, али ми је овај његов гест, изазвао узвишена осећања. Питао сам га да ли је можда нешто пропустио да види, чује, доживи, купи...Одговорио ми је да жали што још више није узео верских обележја да би их поклањао људима око себе и тиме преносио благодат Светих места.

Оља ми је опет, скенирала цео пут што ми је било веома важно. Био сам обавештен до најситнијих детаља и то ми је уливало опуштеност и мир без страха да ћу нешто пропустити.

Усред припрема за путовање из поклонинке агенције са којом ћу наравно путовати стигло је упутство за путовање у Свету Земљу. Интересантно је осврнути се на њега и видети, колико ови дивни људи из поклоничке агенције желе да се до најситнијих детаља нађу на располагању својим путницима и учине да им ходочашће остане у најлепшој успомени.

Наравно да сам неколико пута брижљиво прочитао  упутство за пут и испоштовао све предлоге. Толико сам „прекопотребних“ ствари понео да сам на царинској контроли на аеродрому имао 14 килограма више од дозвољене тежине.

Између осталог понео сам велики крст који ћу на Велики Петак носити Христовим страдалним путем, затим три велике славске свеће које ћу запалити на Светим местима за здравље и срећу својих најближих и килограм и двестотине мањих свећа које ми је за ову прилику сестра Оља донела из манастира Дечана и које ће се уз Божји благослов, упалити на Велику Суботу путем Благодатног Огња.

Три прелепа српска грба која је излио мој кум Бора Пантелић понео сам као поклон. У посебан ранац, од којег се нећу одвајати спаковао сам слике, ситније одевне предмете најближих, Стари и Нови Завет, са жељом да их освештам на Светим местима на којима се будем налазио.

Како се приближавао датум поласка, узбуђење је расло. Поводом предстојећег догађаја породицу сам извео на свечани ручак као и колеге из предузећа јер не иде се у Свету Земљу сваки дан. И све је текло у најбољем реду, када сам сасвим неочекивано морао, да се суочим са два велика искушења.

Неколико дана пред пут, присуствујући породичној свечаности у кући својих кумова, један од гостију ми је саопштио да је и он требао да путује у Израел, али да је одустао јер је наводно добио вест из Русије да ће се на том путу нешто много ружно десити. Непријатна вест, јер иде се између осталог авионом, путује се у земљу где су константни ратни немири имеђу Палестинаца и Израелаца, у програму је и одлазак у Египат и пењање ноћу на Мојсијеву Гору итд.

Убрзо сам схватио да је у питању онај нечастиви који је увек присутан ту и који вреба прилику да утиче на неку нашу тренутну слабост, дилему, страх или нешто друго и да не урадимо онако како смо намеравали.

Вече пред мој одлазак, супруга је имала велике здравствене проблеме, тако да није могла буквално да се помера. И поред указане лекарске помоћи, побољшање је било незнатно. Због сумње да је нешто озбиљније у питању, сматрао сам да ипак не би требало да идем на пут, поготову што ћу бити одсутан 16 дана. Супруга и ташта нису хтеле ни да чују за моју намеру да одустанем. Ипак је преовладала позитивна енергија и после преспаване ноћи и задовољавајућег здравственог стања супруге, могао сам се поново усредсредити на пут.

Осми је април, Сабор Светог архангела Гаврила, тако да сваки искрени хришћанин може само добру да се нада. Велики благослов, подршку и молитву за срећан пут добио сам од свог свештеника Драгана Алимпијевића и његових колега. Следи растанак са фамилијом и пријатељима. Сви ме бодре, а ја као познати емотивац пустих и коју сузу. И док пишем ово кнедла ми у грлу. Мој шурак Аца, који ме је возио, схвативши ситуацију, брзо је додао гас и већ смо били на путу за Београд.

У Београду смо имали скуп испред Вазнесенске цркве, где је коју десетину касније, служен молебан за срећан пут. Гледам око мене непозната лица, само ми је познат лик, Драгана Крњајића из Обреновца, којег сам видео на сликама Саве Сарића, пошто је ишао и са њим прошле године. Има нас 108. Са нама је и Епископ славонски Сава који ће нам уједно бити и духовник на овом путу, његов секретар, четири свештеника и четири монахиње. Са два аутобуса се превозимо до аеродрома. По завршетку царинских формалности већ смо били у авиону. Када човек путује било где, осећа одређено задовољство, а осећање пред једно овакво путовање тешко је описиво!

Лет је прошао у најбољем реду. Са кратком паузом на Кипру трајао је 3-4 сата. Радосни и задовољни слетели смо на велики аеродром „Бен Гурион“ у Тел Авиву који је иначе добио назив по првом премијеру Израела.

Нека је слава и хвала Господу Богу који нас је довео у Свету Земљу!

Наставиће се.....

Аутор текста:

Милан Поповић