Осванула је Лазарева субота. Овај дан сам веома емотивно доживео. У глави ми је мноштво мисли....тамо далеко у Србији, у свом дому, где је окупљена цела породица и велики број пријатеља, мој таст слави своју крсну Славу Лазаревдан. Својевремено сам на други дан Лазаревдана, на Цвети, и верио своју супругу. Колико је само симболике?
Осванула је Лазарева субота. Овај дан сам веома емотивно доживео. Морали смо рано да устанемо, да би на време стигли у Витанију и обишли Лазарев гроб. Ако се не стигне на време, чека се по више сати. Село Витанија се налази четири километра источно од Јерусалима, у палестинском делу на путу за Јерихон.
Исус Христос је био велики пријатељ са Лазаром и са његовим сестрама Мартом и Маријом. Често је посећивао њихову породицу. Овога пута га је затекла вест да је Лазар пре четири дана умро. Лазареве сестре су му падајући пред ноге рекле: „Господе да си ти био овде не би умро наш брат“. Господ им је одговорио: „Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се прослави Син Божји“. Тражио је да склоне камен са гроба и сишао је низ двадесетак степеника до Лазара. Снажним гласом је викнуо: „ Лазаре изађи напоље“! И Лазар је умотан у бело платно изашао. Сада ја, ношен вером и љубављу силазим уским степеницама до невеликог простора од неких 4 - 5 квадратних метара.
О чему размишљам? О чему размишљају људи око мене? Можда данашњи човек не може да замисли изненађење окупљених пре две хиљаде година. А можда је њима и било лакше у односу на сумњичаве и неверне у 21 веку! Када добијем благослов трудим се да камером или фотоапаратом забележим сваки детаљ. Толико сам био под утиском, толико сам се уживео у то, да су ме наши водичи пожуривали да не правим застој.
У глави ми се врзмало мноштво мисли. Пре неколико година сам стицајем околности био на Кипру где је Лазар био епископ и где су његове мошти биле похрањене у гроб са натписом: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов“. Богородица му својевремено креће у посету и њен брод бура носи на Гору Атонску, која постаје њена земља, њен врт.
Ја већ годинама походим Свету Гору Атонску. Сада сам у Светој земљи, на месту где је Христос васкрсао Лазара. А тамо далеко у Србији, у свом дому, где је окупљена цела породица и велики број пријатеља, мој таст слави своју крсну славу Лазаревдан. Својевремено сам на други дан Лазаревдана, на Цвети, и верио своју супругу. Колико је само симболике?
Велико узбуђење ме је држало и када смо после обиласка Лазаревог гроба посетили место сусрета, односно манастир Марте и Марије. Одвојио сам се од осталих, и у сенци једног грма потражио мир, јер нам је следила прва причест у Светој земљи. Било је много народа, много нација, тако да су свештеници са епитрахиљима изашли из цркве и причешћивали окупљене. Да, дивног ли призора!
Уследио је краћи одмор, па пут у Витфагу. Старијим поклоницима је понуђено да ако су уморни остану у нашем хотелу, и не учествују у свечаној литији. Мислим, да је мало њих искористило прилику да се одмори. Витфага је место на Маслиновој гори, одакле је Христос кренуо последњи пут у Јерусалим на магарету. Прочуло се између осталог да је васкрснуо Лазара па је велики број људи изашао да га поздрави. Секли су палмине гране и ширили своје огртаче да би он ходио по њима - Викали су из свег гласа: Осана (живео)! Благословен који долази у име Господње!
Када је Исус у једном тренутку улазио у Свети град почео је да плаче због њега. Предсказало му се да ће за мање од четрдесет година, од стране освајача бити сравњен са земљом.
Овог пријатног послеподнева на Лазареву суботу стрпљиво чекамо са неколико хиљада верника са свих континената да наиђе јерусалимски патријарх, господин Теофило, па да литија почне. Сви смо добили по једну палмину гранчицу. И кренула је свечана поворка. Пролама се песма на ко зна колико језика. У једном тренутку сам се просто најежио кад сам препознао стихове песме из групе која је ишла пар десетина метара испред нас. Наши људи са Косова певали су из свег гласа:
''Србадија кличе цела,
не дамо те Косово,
то је наше увек било
од давнина остало.
Ој Косово Косово
земљо моја вољена,
земљо славних витезова
Лазара и Милоша...''
Ово је у мени пробудило јаке емоције, те нисам могао да издржим а да им се не придружим. У пар корака сам био међу њима. Треба све ово доживети и проживети! Сузе саме иду а срце хоће да искочи.
Већ је увелико почело да пада мрак када смо стигли до капије Светог Стефана, односно до куће Пресвете Богородице, где се завршава ово наше данашње ходочашће. Не може човек после оволико узбуђења у току дана ни да заспи дуго!
Наставиће се.....
Аутор текста:
Милан Поповић
Погледајте и:
Галерија слика
