На Велику Суботу велика група наших поклоника кренула је у четири сата ујутру аутобусом у Цркву Христовог Васкрсења, да би заузели ред за улазак у исту када се отвори. Мени није било тешко устати, али сам интуитивно одлучио, додуше и после разговора са својим цимером Небојшом који је већ био у Јерусалиму, да са нашим пријатељем и водичем Владом Сеферовићем, у осам сати пођемо пут Божјег храма.

Због предстојећег догађаја, улице старог града су биле препуне света. Свима је циљ био исти, ући у Саборни храм и видети Божји знак, осетити топлину Благодатног огња. Е ту су настајали проблеми. Јеврејска полиција је правила барикаде, и чини ми се намерно правила сметње, да се приближимо цркви. Они нас на пример пропусте, а онда нас усмере у неке периферне улице. Ми после чекања задовољни, што смо се померили али убрзо схватимо да се враћамо на исто место.

Мени је Влада водич био оријентир. Посматрао сам га из прикрајка. Нас двадесетак поседало на ивице од излога продавница а он стоји са замишљеним погледом преко јеврејских полицајаца. Било му је, као правом професионалцу, фино васпитаном човеку, и пријатељу, стало да присуствујемо великој Mилости Божјој, која се нигде на свету не може осетити и видети као у Светом граду Јерусалиму на Велику суботу. Је сам се тешио мишљу да ако буде Божјег благослова ући ћемо у храм и ми ту ништа не можемо променити.

Благодатни огањ се први пут јавио 335. године на Велику суботу и после годинама и то само православном патријарху, дајући тиме потврду истинитости и исправности наше православне вере. Интересантан је и поучан догаћај који се догодио у средњем веку, 1579. године када су утицајни Јермени пожелели да истисну православног патријарха, и да они дозову Благодатни огањ. Софроније V, православни патријарх, био је истеран испред Саборног храма, где је сав уплакан и са подигнутим свећама, молио Бога за силазак Благодатног огња. Одједном је настао подземни тутањ и задувао силни ветар. Са неба се проломио, расцепао мермерни стуб на улазу у храм и упалио воштанице у патријарховој руци. Јермени, оставши без Божје благодати, постиђено су изашли из храма, а стуб расцепљен као стари храст, стоји и дан данас као сведочанство и опомена кривовернима. Много муслимана је тада прешло у православље. У манастирској ризници цркве која је посвећена Марији Магдалини чувају се свежњеви свећа који су упаљени Благодатним огњем патријарху Софронију!

Те Велике суботе 18. априла 2009. године, већ је прилично времена прошло а ми смо практично тапкали у месту. Све је мање било наде да ћемо стићи а камоли и ући у цркву Христовог Васкрсења. А онда се десило чудо. Из једне мале уличице излетели су православни Арапи, највеселији и најгласнији верници који на Велику суботу долазе у порту Саборног храма. Док други време проводе у скрушеној молитви, они својом песмом, музиком па и ратничким покличима никог не остављају равнодушним.

Моја супруга је, видевши их на снимку, лепо приметила, да су они живећи у таквом животном окружењу, навикли на борбу и да својим понашањем желе да скрену пажњу свима који им стану на пут, да ће све учинити да доћу до Кувуклије и дочекају Благодатни огањ! Они носе беле мајце, са ликом Господа Исуса Христоса, а у рукама су им бубњеви, крстови, па и јатагани.

Према нама, њиховој браћи по вери, су се невероватно љубазно, пријатељски и заштитнички опходили. Тражили су погодна места, за женски део наше поклоничке групе, да којим случајем у неописивој гужви, не би дошло до неких нежељених повреда. Имали су стрпљења, када је наш глумац Неша изгубио камеру, да одреде тројицу својих момака да му помогну у њеном проналажењу.

Ми смо логично закључили да треба да се прикључимо њима, и да само тако можемо ући у цркву. То је био исправан потез. У једном тренутку се појавила и њихова плех музика тако да смо уз велику помпу и одушевљење, заједно просто улетели у препуни храм, и то право испред Кувуклије.

Тек је тада настао делиријум. Све је подрхтавало од њихових поклича. Био сам одушевљен, скакајући са камером у руци. Један од њихових вођа ми је објаснио, да се у песми коју певају, велича Бог и Мајка. Прича се да су их црквене власти једне године због таквог понашања, одстранили из цркве. Међутим Благодатни огањ није силазио упркос великим и искреним молитвама. Сишао је тек кад су се православни Арапи вратили.

После краткотрајног одушевљења, следило је разочарење. Локална полиција нас је одвојила од Арапа и почела изводити према вратима храма. Хтели су да нас изведу напоље. Искористили смо гужву и попели се на Голготу где нас напокон, нико више није дирао. Могли смо колико толико на миру да се усредсредимо на силазак Благодатног огња.

То јутро пре свих ових догађања, комисија састављена од представника полиције, градских власти и црквених великодостојника пажљиво прегледа цркву Христовог Гроба. Гасе се све свеће и кандила, све што може изазвати пламен. На мермерну плочу Христовог Гроба, остављају се комадићи вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима. На крају се улазна врата запечате огромним воском. Патријарх Теофило, када пристигне са својом пратњом у раним поподневним часовима, дужан је да са себе скине митру, сакос, и омофор, остајући само са епитрахиљем, у стихару. Комисија је дужна и да самог патријарха пажљиво прегледа, да ли код себе нема неки извор ватре.

Када се све то задовољи, патријарх Теофило, са сноповима од 33 свеће, колико је трајао и Христов овоземаљски живот, улази у Кувуклију. Унутра клекне, ватом прелази по мермерној плочи Гроба, и изговара првосвештеничке молитве до силаска Благодатног огња. Он преклиње Господа Славе да да Свети Огањ као и претходних година. Као што се некад ишчекивао Исус Христос тако сада народ ишчекује Благодатни огањ. И кад тај задивљујући и зачуђујући знак превелике љубави и милости Божје сиђе, и бљеском муње упали свеће патријархове, све оно што се после тога дешава у Саборном храму, више личи на сан него на јаву.

 Ко жели да види Бога нека иде у Јерусалим и нек види Свети огањ. Он чисти од грехова и лечи од болести, и даје благослов онима који ће га видети и узети!

Лично сам осетио велико олакшање и задовољство. Нестварна светлост божанске чистоте, у тренутку укрепи верне, а колебљивима сведочи Царство Божије. Народ се умива и додирује рукама Благодатни огањ који у првим минутима не пече и нема својство ватре. Не пече зато што су се у пламену свећа спојиле особине бестелесне и телесне светлости.

Моја камера, коју сам упалио само четири минута пре овог величанственог догађаја забележила је ерупцију одушевљења православних поклоника. Храм се готово за пар минута претворио у буктињу. Верници из разних крајева света, пале своје снопове свећа и гасе их после неколико тренутака, да би их затим понели са собом и поделили као највредније сувенире са поклоничког путовања у Свету Земљу.

Ја сам са собом понео пет снопова од по 33 свеће, укупно 165. Желео сам да их имам што више, да бих могао да их поклањам верујућима. Свећа упаљена на Благодатном огњу, доноси у сваки дом благослов Божији, а домаћин са овом свећом пали Божићне, славске, рођенданске, на својим трпезама.

На Велику суботу, Спаситељево тело је лежало у гробу а његова душа је сишла у Ад, где су се мучиле душе свих умрлих људи. Са његовом појавом, мрачни ад је озарила чудесна светлост. У том часу ђаво је био лишен своје власти, над људским душама. Син Божји, извео је из ада оне који су вековима веровали у Њега и чекали његов долазак у свет. Настанио их је у Царство небеско. Отворила су се врата раја и онима који живе на земљи, а кључ за њих јесте истинска вера у Господа и љубав према људима.

Наставиће се.....

Аутор текста: 

Милан Поповић