Приближавајући се манастиру Преподобног Луке Јеладског, који се налази на Пелопонезу, водич нам скреће пажњу да поред уметничког и културног значаја по коме је овај манастир надалеко познат, у њему се налазе и целе, нетрулежне, мироточиве мошти Преподобног Луке Јеладског.

Дан је био изузетно топао и улазећи у манастирску порту и у сам манастир, нашу пажња је била усмерена на чувене мозаике, којима су украшени зидови храма.

Дах застаје од лепоте мозаика и саме унутрашњости. Манастир је један од најзначајих примера Византиске уметности, облика је уписаног крста са куполом и осликан је мозаицима који се по својој лепоти могу поредити са оним из цркве Премудрости Божије, Св. Софије у Цариграду.

Док нам водич прича о уметничкој вредности манастира, нас неколико се издваја и одлази до параклиса у коме се налазе мошти светитеља.

Смештено у кивот, цело нетрулежно тело Преподобног, зрачи неописивом силом и од његових моштију шири се благоухани мирис.

На коленима поред кивота молимо се Светом, за кога до пре неколико тренутака нисмо знали али кога су наше срце и душа препознали.

Мошти овог светитеља су исцелитељске и у то смо ми „неверни и неозбиљни“ уверили, када је један наш брат у Христу који је болестан кренуо на пут, (оболео од канцера), после дуге коленопоклоне молитве, осетио велико олакшање и тренутно побољшање здравственог стања.

Још једно чудо које десило се код моштију, наши фотоапарати који су до тада радили и сликали свуда по цркви, када би били окренути према моштима, блокирали би се.

Тако да нико од групе није успео да направи фотографију кивота са моштима Преподобног.

После разгледања порте и старог дела конака стигли смо манастирске продавнице. То је продавница са најлепшим кандилима које сам икада видела. Дуго сам остала, задивљено разгледајући. Укоченог врата гледајући према плафону чула сам да смо од стране игумана позвани смо на послужење али ја нисам могла да одвојим поглед од разнобојних стаклених ручно сликаних кандила. Како сам се оглушила на позив, дуже од осталих задржала сам се и закаснила на послужење.

Угледајући да долазим Игуман је прекинуо беседу и лично ме је послужио ратлуком, узела сам, али је потом следила и чашица мастике.

То сам морала да одбијем, а пошто не знам Грчки одмахнула сам главом и рекла на нашем НЕ. Али пошто то моје одрично одмахивање на Грчком значи ДА, чекајући и држећи чашицу у руци, Игуманов строги поглед ме је убедио да морам узети ту чашицу ракије.

Не могу вам речима описати какву је реакцију у мом грлу изазвала помешаност прах шећера од ратлука и мастике. То је било страшно. Док сам покушавала да се искашњем и дођем себи, видела све људе из наше групе да ми се смеју док ми је Игуман смешкајући се пружао чашу воде.

Ратлук, вода и чашица мастике, неки окрепњени а неки и постиђени, лако смо дали обећање Игуману да ћемо крајем новембра доћи поново али у бербу маслина...

Манастир је иначе окружен хектарима засада маслина, a сам плод и уље су главни приход манастиру.

Пред полазак још једанпут сам отрчала до цркве, поклонила се и целивала мошти Преподобног Луке Јеладског, захваљујући му што ме је у свом манастиру удостојио опомене да се научим послушности.

На изласку из манастирске порте монахиње из групе рекле су да се помало љуте на водиче „јер су се целу предходну ноћ молиле Светом Луки а нико им није рекао да је он само Преподобни.“

Дивно и Богом благословено поподне,  провели смо  у овом манастиру, на Пелопонезу.

Неколико година је прошло од посете манастиру, а неки од нас још увек помињу могућност да ће једног сунчаног новембра отићи до Пелопонез на обећану бербу маслина.

Аутор текста:

Оливера Обрадовић