Поласку са Уба претходила је молитва у нашој цркви и благослов Оца Драгана. Луксузним аутобусом кренули смо пут прве станице на путу, пут Солуна, у суботу 11. октобра, лета господњег 2008.

У недељу ујутро већ смо били у граду који је био и остао једна од најомиљенијих дестинација нас Срба већ вековима, посебно задњих деценија прошлог столећа. Празан град у рано недељно јутро, свеж ваздух и мирис мора дочекали су уморне и неиспаване путнике. Ретка прилика да се Солун разгледа, да се кроз њега не протрчи у јурњави по продавницама и пијаци.

То већ даје једну потпуно другачију слику овог древног града, има у њему много тога да се види. Бела кула, споменик Александру Великом, црква Светог Димитрија, заштитника града, мноштво споменика и археолошких локалитета древне Хеладе.

Посету савезничком гробљу на Зејтинлику оставили смо за повратак, овога пута после Солуна отисли смо у Аспровалту. Циљ нам је био посета манастиру Свете Лидије. Нови манастир подигнут у част Лидије, прве хришћанке на тлу Европе, која је великодушно примила у своју кућу Светог Апостола Павла када се искрцао на грчко тло у данашњој Кавали.

Великодушност Свете Лидије преузеле су монахиње овог манастира помажући годинама Србе, пре свега децу која су остала без родитеља. Разне акције су предузимале монахиње у оним смутним временима задње деценије прошлог века, од слања помоћи у храни, одећи и свему осталом потребном за живот малих несрећника, до организовања летовања за многе од њих којима је то била јединствена прилика да уживају у благодетима мира.

Иконостас у дуборезу у овом манастиру је несто јединствено и прелепо, бас као и сав ентеријер и фреске којима је црква осликана. Уз све то, и традиционално послужење у посебној просторији за пријем гостију у којој видно место заузима Захвалница Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла.

Следећа стница био је метох Мило Арсеница, имање манастира Хиландар, који доноси део прихода неопходних за опстанак и функционисање манастира. Верујте, ако постоји рај на земљи, оне је управо на овом матоху. Конак, црквица, помоћне зграде, језеро...све то уклопљено у шумовити предео, лепота од које застаје дах.

Добродошлица поклоницима се подразумева, после краћег задржавања пошли смо до Јерисоса, месташца на источној обали Халкидикија, предворја Свете Горе. Мали породични хотел, модерне и чисте собе, постали су незаобилазни део овог путовања. Они најхрабрији су се, наравно, окупали у прохладном мору, а сви заједно се спремили за сутрашњи дан, за велики догађај, за одлазак на Свету Гору, у манастир Хиландар.

Рано буђење и скромни, посни доручак, какав доликује овом путовању. Полазак на Свету Гору бродом је из луке Уранополис, на западној обали најисточнијег од три прста полуострва Халкидики.

Уранополис, или Небески Град, право место за припаднике „небеског народа“. Прелепо мало место са неколико хотела, пешчане плаже и мала лука где се укрцавамо на брод „Агиа Параскева“ којим ћемо за 45 минута стићи у луку Ивањица, на западној обали Свете Горе Атонске.

Пријатно путовање по мирном мору, излазак са брода и ступање на тло Свете Горе. Морам признати да је све то један изузетан доживљај. Аутобусом који подсећа на фирму „Крстић“ из култног филма, за неких пола сата вожње прашњавим путем, долазимо на дуго чекано место. Света српска царска лавра, Хиландар, полазиште и крајње одредиште српског националног православног бића.

Описивати манастир Хиландар, његову узвишеност и лепоту, јако је тешко. То је нешто што треба доживети.

Ја ћу дати себи слободу да у најкраћим цртама опишем оно што смо видели и чему смо присуствовали. Као прво, треба схватити да ово није било туристичко, већ поклоничко путовање. Уласком у манастир постали смо део њега дакле, нема гласне приче, нема телефона, нема музике, мрсне хране, алкохола, једном речју, прихватили смо начин живота монаха. После добродошлице у великој пријемној соби изван манастирскх зидина, сместили смо се у конак. Све се то налази у новој згради, рекох већ, ван зидина манастира. Ново и уређено, пажљиво и са љубављу одржавано.

Прва следећа активност била нам је да дамо прилоге манастиру, да упишемо у књиге имена живих и упокојених која ће бити споменута у молитвама, а затим куповина манастирских реликвија, од вина и књига, преко малих икона, крстића, тамјана, свећа, до икона и златних и позлаћених привезака. За свакога се нашло понешто, манастиру је остао скроман приход, неопходан за свакодневни живот. Одмах затим обишли смо Саборну цркву Ваведења Пресвете Богородице, заштитнице манстира. Довољно је поклонити се пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Тројеручице и доживети векове православља, од Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, до данас.Ако нашем народу треба путоказ за будућност, овде ће га наћи.

Из цркве отишли смо до трпезарије, а потом присуствовали вечерњем богослужењу. Вечерали смо заједно са монасима, скромно, како доликује овом месту. Време до сумрака искористили смо за шетњу путем према мору и обиласку рељефа Светог Симеона Мироточивог, крста и маслине Цара Душана, као и куле Краља Милутина.

Уследио је одмор и припрема за бденије с обзиром да је сутрадан био један од највећих празника манастира, Покров Пресвете Богородице. Бденије у Хиландару, то је један од највећих доживљаја за сваког верника. Ујутро смо сви били на богослужењу, а било је и неколико поклоника који су се причестили. Богата празнична трпеза са рибом, вином и белим мрсом приређена је у славу Пресвете Богородице.

Мало слободног времена до поласка искористили смо за посету манастирској ризници, где смо видели само део богатства којим манастир располаже. Најупечатљивија је свакако Хиландарска Одигитрија са иконостаса прве Хиландарске цркве, својевремено изабрана за најепшу икону у целом свету. Убрзо после тога, кренули смо према луци, па бродом до Уранополиса.

У Уранополису смо се одмах укрцали на други брод којим смо опловили југозападну обалу Свете Горе. Највиши врх, Атос, обично у облацима, био је овога пута видљив, обасјан касним поподневним сунцем. Манастири Ксенофонт, Свети Пантелејмон, Симонопетра, гледани са мора, делују заиста нестварно. Колико је само труда и љубави било потребно да се саграде и очувају кроз векове.

Следећег дана смо, такође из Уранополис, бродом „Агиа Ана“ отишли до луке Дафни, а одатле у Кареју, главни град и административни центар монашке аутономије.

Најјачи утисак на све нас оставила је, наравно, испосница Светог Саве. Икона Богородице Млекопитатељнице и жезло које је добио на поклон на свом првом поклоничком путовању у Свету Земљу, у манастиру Светог Саве Освећеног налазе се у малој цркви, поред келије у којој се Свети Сава молио по одласку из Хиландара.

Обишли смо грчку цркву Протат, у којој се налази најзначајнија икона Свете Горе, „Достојна јест“ пред којом верник остаје без даха, затим румунски манастир Кутлумуш и скит Светог Андреје.

Неизоставан је био чувени пасуљ у једној скромној крчми у самом центру Кареје. Касно поподне вратили смо се у нашу „базу“, хотел у Јерисосу. Традиционално, задње вече провели смо у таверни, уз сиртаки, одличну храну и још боље вино. А већ ујутро смо кренули истим путем натраг.

Прва станица на повратку је била Мило Арсеница, кратак предах и наставак пута за Солун. Пар слободних сати у Солуну искоришћени су за куповину и обавезни „гирос“.

Пре поласка, посетили смо гробље Зејтинлик на коме су сахрањени савезнички војници погинули приликом пробоја Солунског фронта, у И светском рату. Због тога што је међу погинулима било највише Срба, ми га најчешће називамо Српско војничко гробље. Још један сусрет са сенима погинулих за отадзбину никога није оставио равнодушним.

Полазак из Солуна, преласци граница, пријатно путовање. Рано ујутро, док је дан тек свитао, уморни и задовољни стигли смо на Уб. Сви са истом жељом: једва чекам следеће путовање у Хиландар.

 Аутор текста

Јордан Теодосић