„ Живот је рај, и сви смо ми у рају, али ми то нећемо да знамо; а кад бисмо хтели да дознамо, одмах би сутра на целом свету настао рај“, речи су дечака, потоњег старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“, написаног пером великог хришћанског писца и познаваоца људске душе,  Достојевског. Место на коме јасно осећамо сву истинитост ових речи, као и предукус раја је Свето - Успењска Почајевска Лавра чијим светињама смо се у Украјини поклонили.

Од тренутка када, након непрегледних поља и шумовитог Закарпатја, после двадесетак сати путовања, уморне очи ходочасника у даљини угледају куполе Лавре изливене од двадесетчетворокаратног злата, које са узвишења где се налазе, бдију над читавом Вољинском земљом, у срцу се осећају радост и дивљење, док осећање телесног умора постепено ишчезава. Већ тада смо свесни чињенице да се приближавамо месту које представља директну спону Неба и земље, вертикали која повезује човека са Богом. Када се, након проласка наткривеним ходником и пењања стрмим степеништем, ступи у Лавру, нестаје и најмањи траг умора од дугог путовања. Једино што душа може да осети су мир и радост, а очи да виде безграничну лепоту места на којем се додирују садашњост и вечност.

Одмах пошто смо се сместили у удобне собе конака, имали смо прилике да обиђемо Лавру чија небеска покровитељка је Пресвета Богородица. Ретко се може видети толики број храмова, чак седам, на једном месту. Поред њих Лавру чине и продавнице, галерије, конак са трпезаријом, биљна апотека и још много других објеката. Када погледамо распоред богослужења истакнут на вратима конака, долазимо до закључка да је ово место непрекидне радости, пошто се у сваком делу дана у неком од храмова одвија Богослужење, било да је реч о Литургији, Бденију, Акатисту, Молебану  или неком другом виду молитвеног обраћања Богу.

Наши први утисци су потврђени врло брзо, јер смо одмах након обиласка присуствовали вечерњем богослужењу у Успењском сабору, централном храму Лавре. Први утисак по уласку у Сабор и погледу на величанствени иконостас пред којим се налази распети Цар Славе, Исус Христос, је онај заслепљујуће лепоте која је у стању да додирне најскривеније делове наше душе, управо оне  које, притиснути свакодневним животним бригама, нисмо ни знали да поседујемо. Већ сам поглед ка иконостасу довољан је да нам омогући да закорачимо ка пространству неомеђеном временом и простором. Овде се одлучујемо да уплатимо молитве у складу са нашим и потребама наших ближњих или за душе упокојених, и на тај начин учинимо да се њихова имена спомињу у светињи. Када приђемо да целивамо Стопу заштитнице Лавре, Мајке Божије, као и место на које је она стала и из којег је потекла лековита вода, и када после целивања попијемо шољицу те воде, наша душа постаје умивена и спремна да усрдно узноси молитве Богу, праћена појањем монаха које чини да, на моменте, заборавимо где се налазимо.

Док Бденије тече, јаче него икад раније, постајемо свесни колико нас Господ воли и колико је безгранична Његова љубав, права „луда“ љубав Божија, како ју је сликовито назвао Павле Евдокимов у наслову своје књиге. У полумраку светиње, окружена људима, својом  браћом и сестрама у Христу, док се чује појање, наша душа постаје тужна због свих помисли, речи и дела којима је разочарала Господа, због свега онога што је могла да уради, а није, чиме је повредила свога Творца и изневерила Његову љубав. Срце се отвара, из његових најскривенијих делова крећу вреле сузе којима се душа пере, а срце каје. Након што сузе престану, осећа се огромно олакшање, као када се спавач буди из сна, после којег је неко скинуо копрену са његових очију, па све види много јасније и у живљим бојама него до тада, а у срце се, уместо туге, усељава тиха, пријатна радост. То осећање радости које нема ничег заједничког са еуфоричном радошћу овога света, остаје у нама све време боравка у овој светињи, а молимо Бога да нам помогне да га сачувамо и по повратку у нашу, понекад тешку свакодневицу.

Већ следећег јутра, били смо на Акатисту Светом Амфилохију у пешчерној (пећинској) цркви Свете Варваре, а касније преподобног Јова где смо целивали мошти Светог Амфилохија, и имали прилике да нам монах код кивота, ради здравља, на главу стави капу Светог Јова. Одмах затим, у Успењском сабору, били смо учесници величанствене  Литургије, праћене  Акатистом Чудотворној Икони Богородице Почајевске чији празник се слави 5. августа (23. јула).

Осим свечане атмосфере саме Литургије, оно што посебно оставља утисак на нас је побожност руске старице, чије године је немогуће тачно одредити, која иако врло скромно одевена, на величанствен начин - затворених очију и озареног лица хвали Господа и Пресвету Богородицу, а када изговара речи молитве наглашене на онај специфично мек, руски начин, свакоме који то крајичком ока са дивљењем посматра, потпуно је јасно да она то осећа, мисли и да је уверена у оно што говори. Пред овим призором чисте, дирљиве вере тешко је не  запитати се колико је наша вера чврста, а молитва врела. Ово питање покреће срца присутних да у молитви сачекају чудотворну Икону Богородице Почајевске која се, током Акатиста, равномерно спушта са простора изнад царских двери како би је верни целивали. Док са страхопоштовањем и вером прилазимо овој  светињи, молимо јој се, свако у складу са својим потребама, да испуни наше срце милосрђем и покајањем, да нам пружи утеху и  наду, избављење од животних невоља, исцељење умних и телесних болести, као што, између осталог,  стоји у тексту Акатиста: „ Радуј се, јер ни у ове дане у исцељењима пред Твојом чудесном иконом не оскудеваш! Радуј се, јер се у целом свету од икона Твојих исцељење дарује! Радуј се, јер молитеље и другим духовним даровима обогаћујеш!“

Руски редари и верници пуштају нас  да преко реда приђемо и целивамо Чудотворну Икону како би се наша група заједно упутила ка гробу Светог Амфилохија, великог исцелитеља, и заштитника од злих сила, чији празник се слави 12. маја (29. априла), истог дана када Српска православна црква обележава празник Светог Василија Острошког. Свети Амфилохије је сахрањен на монашком гробљу које је од Лавре удаљено неких пола сата хода. Испред гроба који је сада избетониран, у посебном металном сандуку,  налази се песак чији делић се може понети са собом као благослов. Ту нас је уљем помазао руски свештеник који служи на гробу.

Оно што посебно треба истаћи су љубав и уважавање које руски ходочасници, редари у храмовима Лавре, као и сами монаси показују  према поклоницима из Србије. Чим сазнају одакле смо, монаси са одушевљењем спомињу блаженопочившег Патријарха Српског Павла, као и Светог Владику Николаја чије дело одлично познају. Слушајући речи пуне дивљења према ова два духовна горостаса, може се стећи утисак да их више поштују и о њима више знају него ми сами.  Књиге Патријарха Павла и сабрана дела Светог Владике Николаја могу се, објављена на руском језику, наћи упоредо са делима руских светитеља на полицама одлично снабдевене књижаре-галерије. Овим се само потврђује становиште да је појам светости немогуће омеђити границама држава и народа и да је свим православним светитељима заједничка отаџбина „Горњи Јерусалим“ који представља и крајње одредиште којем сваки православни хришћанин тежи.

У суботу од 17 сати смо присуствовали вишесатном Бденију у  Успењском храму, уочи недеље, дана посвећеног Васкрсењу Господњем. Следећег јутра били смо на Акатисту Светом Јову Почајевском, једном од утемељивача, градитеља, знаменитом игуману манастира, подвижнику и присталици  пустињског живота.

Недељна Литургија у Успењском сабору је заиста посебан духовни и емоционални доживљај. Тада пева хор од 250 монаха, који се налази на галерији, чије појање узноси нашу душу до Неба. А када у препуном храму загрми Симбол вере из уста свих присутних, душа осети захвалност Господу што јој је дато да верује, понос што представља кап у дебелом мору Православља,  као и онај танани трептај који је у трену приближава Богу. А када око себе угледамо децу која заједно са родитељима, у потпуном  миру стоје у реду за причешће или прате богослужење, не преостаје нам ништа друго него да и сами кажемо: „Слава Богу!“, реченицу коју смо ових дана толико пута чули као поздрав изречен од стране монаха или верних при сусрету са другом особом.

Како је нереално очекивати  да се сви храмови који чине Лавру могу обићи за два дана боравка, пред сам полазак, нас неколико је отишло до Тројицког сабора, изграђеног 1906. године, у древноруском стилу, који нас је потпуно опчинио својом једноставношћу и молитвеним миром. Управо над овом црквом се, 1958. године, сва у црном, са црним омофором на рукама, појавила Пресвета Богородица, поново најављујући своје покровитељство. Она је помогла да се преживи безбожнички период разузданости, када су монаси насилно изгоњени из келија, поливани водом из ватрогасних кола, понижавани на сваки начин, лишавани докумената, смештани у затворе и психијатријске клинике. Како све ово, нажалост, и нама звучи познато! Једина утеха је што знамо да то припада историји и времену за које можемо рећи: „Било, не поновило се!“

У манастиру је све некако посебно, освештано молитвом. Доказа за то је много, а један од њих је и  манастирска трпезарија са јелима која се у њој, по врло пристојним ценама, могу узети. Сваког дана у Лаври се налази велики број поклоника, а све је уређено тако да хране увек има довољно и да је она, иако посна, изузетно укусна. Права ремек-дела су посни колачи прављени на води, непоновљивог укуса и изгледа, какве ћемо код куће тешко моћи да припремимо, ма колико се трудили.

У манастирској апотеци налазе се чајеви и препарати на бази биља, док је у продавници могуће купити одличан мед и вино. На свим овим местима, ходочаснике ће дочекати изузетно љубазни, благо осмехнути монаси или особе које помажу и које ће стрпљиво сачекати да се одлучимо за оно што желимо да узмемо. Из свега што је речено јасно се види да светост и посебност одређеног места, поред храмова који се ту налазе, чини и лепота душа људи који у њима бораве, помажу или се моле.

Свети Владика Николај у својим „Мисионарским писмима“ каже: „Хришћанин се не рађа, него догађа.“ Поклоњења светим местима, моштима светитеља и њиховим чудотворним иконама су један корак ка томе. Други, много тежи корак одвија се у дубинама нашег срца. 

Нама остаје да се молимо Пресветој Богородици, Преподобном Јову Почајевском, и Светом Амфилохију да за нас посредују код Господа, да будемо бољи хришћани него што смо били, да наше душе постану лепше него раније, и да нам помогну да, упркос налетима сурове стварности, сачувамо благодат коју смо добили, да је умножимо и да је, славећи Господа, пренесемо на људе око себе. 

Аутор текста:

Живана Баратовић