Отац Јоил Булатовић је део свог монашког живота провео у манастиру Острог, где је годинама верно бдио над  кивотом  светог Василија Чудотворца Острошког. Деведесетих година прошлог века реке  поклоника али и знатижељника који су прилазили на поклоњење светом Василију у манастиру Острог, стрпљиво и истрајно дочекивала су два велика духовника - блаженопочивши игуман острошки Лазар Аџић и отац Јоил Булатовић.

Отац Јоил, по промисли Божијој и како он каже „инспирацијом од светог Василија“, после година проведених под Острогом, сели се у своје родно село Речине код Колашина, где гради манастир посвећен просветитељима Кирилу и Методију, у народу назван Ћириловац. Овај манастир је метох манастира Острог и многи га називају продужена или десна рука Острога.

Отац Јоил је данас засигурно један од најпознатијих и најцитиранијих живих духовника Српске Православне Цркве. Много је оних који га познају или одлазе по савет у Ћириловац. Врло често овог мудрог и многоврлинског старца хвале. Има и оних који га куде, његове речи и реченице извлаче из контекста, мењају их и препричавају у зависности од личних жеља и слабости.

Мој први сусрет са Оцем Јоилом био је септембра месеца, сада већ давне, 2008. године. Но ипак, и данас памтим тај сусрет. Организовано са поклоничком групом отишли смо како и доликује прво у манастир Острог на поклоњење Светом Василију Острошком, па потом у манастир Ћириловац по духовни савет мудрог старца оца Јоила. Пут нас води до Колашина одакле смо се до манастира Ћириловац, који се налази на надморској висини од 1400 метара, превезли џипом као јединим могућим  превозним средством по овом стрмом, каменитом и блатњавом  терену. Наиме, од Колашина до манастира Ћириловац иде се  џиповима рентираним код таксиста, који имају благослов Оца Јоила да возе ходочаснике.

Отац Јоил нас је сачекао у порти манастира, поделио нам благослове и увео нас у манастирску цркву, где нам је најпре прочитао молитву за здравље. Потом је нама непушачима рекао да изађемо напоље, а преосталим поклоницима, пушачима  који се боре са овом опаком страшћу, прочитао молитву. Запањујуће је  да је пушача, који су остали у цркви на молитви, било више од пола групе. Сећам се да ми је било неописиво драго што сам  се тог тренутка нашла напољу. Отац Јоил је прозорљив, сматра већина верника која га је упознала. Он често, а да нас претходно и не пита, зна зашто смо дошли, и одмах креће у духовно лечење – својом беседом и молитвом. Тако је и нашу групу практично „скенирао“, и кренуо одмах да лечи речима и саветима.

Отац Јоил је потом изашао напоље, и почео да беседи у порти. Људи су га запиткивали свашта, чак и разне глупости. Једног тренутка се окренуо према мени и упитао ме шта ми је то на образу. (На образу од рођења имам мали пигментски белег.) На моје објашњење да сам се са тим белегом родила, насмешио се. Тог тренутка сам му пружила  велику монашку бројаницу и питала га да ли бих могла да се исповедим. Са радошћу је прихватио бројаницу и повео ме у цркву манастира.  Не сећам се о чему смо за то време разговарали, али је отац Јоил ушао у олтар, померио завесицу и позвао ме да са неких неколико метара од олтара, погледам шта се налази унутра. Показао ми је икону Пресвете Богородице Јерусалимске и рекао да је и тај поклон добио из Јерусалима. Уследио је шок за мене и мислила сам  да ћу се онесвестити, пошто сам се у Јерусалиму у два наврата исповедала баш над истом таквом иконом. Бројаницу коју сам му даровала, купила сам пар месеци раније - за Васкрс, управо у Јерусалиму. Дуго сам бирала, са љубављу је  купила и наменила  оцу Јоилу, кога тада нисам познавала. После исповести и веома корисних савета,  изашли смо напоље и отац  Јоил је наставио да беседи остатку групе. Сви су га помно слушали и упијали његове речи.

Неко од присутних се пожалио на бол у колену, а отац Јоил га је посаветовао да користи један народни лек. Затим се окренуо према мени, објашњавајући да он то овим фудбалерима што их боле колена, обавезно препоручује. Уследио је још један шок за мене, јер је један мој рођак, професионални фудбалер, тих дана имао великих проблема са коленом. После наших бројних питања и очевих  често шаљивих, а у ствари истинитих одговора на њих, позвани смо на послужење.

Окрепљени и душом и телом, поздравили смо се са Оцем Јоилом и кренули према излазној капији. Вратила  сам се по још један благослов и захвалила се оцу Јоилу за савете које ми је дао. Насмејао се и рекао ми: „ Иди, пожури, отићи ће без тебе!“ Био је тако природан, смирен, кротак, а оставио је изузетно јак утисак, о којем ево, говорим и сада.

Од те 2008. године, сваке године, по неколико пута, одлазим код Оца Јоила. Некад  имам неку тегобу па ми је потребан мудри савет, а некад се упутим само да обиђем оца Јоила и одведем неког од пријатеља који има проблем. Благодат се осећа чим се зађе у порту манастира Ћириловац, а након првих речи оца Јоила, цео терет пута и претходних искушења почиње да бледи.

Последњи пут сам била прошлог лета у јулу. Неколико месеци пре мог последњег одласка, зли језици су препричавали  да је отац Јоил смртно болестан. Искрено сам била забринута док смо ишли ка манастиру. Слава Богу, отац Јоил нас је дочекао у порти Ћириловца, здрав и весео, окружен бројним људима који су дошли по савете. Понели смо му велику лубеницу. Рекао је да му не треба, и да он то не једе јер су превише прскане. Рече да они у манастиру имају башту, и у њој доста разног поврћа и воћа. На 1400  метара изнад нивоа мора, узгајају винову лозу и праве вино без икаквих примеса и конзерванаса. Ово вино, уз молитву направљено, никад се не квари.

После разговора са оцем Јоилом, бојажљиво сам му пружила уље са гроба светог Нектарија. Видим да је отац добро, али за сваки случај... шта ћу кад сам несигурна и маловерна!  Погледао ме је „рендгенски“ и питао ме зашто му то дајем. Збуњено сам одговорила да сам понела, ако му затреба. Насмејао се и рекао да он има доста уља, а да ово исцелитељско уље са Егине  дам некоме коме је потребније. Затим ме је отац Јоил благословио. Слава Богу, у здрављу смо се растали.

Ако Господ и свети Василије отворе пут, на пролеће, када буде лепше време планирам поново да идем до оца. Можда од Колашина до манастира кренем пешке, ходочаснички. Треба прећи, неких 12 километара узбрдо, што и није мало. Колашин је на 900 метара надморске висине, а манастир Ћириловац на 1400 метара, и то треба савладати у ових 12 километара, али како бих се другачије подвизавала у овим, у духовном смислу тешким, а ипак, технолошки гледано, лагодним временима? Молићу се Богу и бираћу неке лепше временске прилике, јер планина може да буде сурова и лети.

Не смем да претерујем, али већ дуго имам у плану да се попењем на сам врх планине – Кључ, и обиђем капелу посвећену Преображењу Господњем. Капелу називају још и Кључки Тавор, налази се на преко 2000 метара надморске висине, тачно изнад манастира Ћириловац.

„Дух је срчан, али је тело слабо“, каже се у Светом Писму. Бог зна, по Милости својој можда ми и отвори пут ка овим светињама, које су, гледано из перспективе неприпремљеног пешака,  смештене на самом небу.

Кликните и прочитајте још један ходочасни текст о посети оцу Јоилу - Манастир Ћириловац и Благослов оца Јоила

 Аутор текста

Оливера Обрадовић

Ваше утиске, сугестије и питања у вези ходочашћа шаљите на адресу електронске поште:

putevima.hodocasnika@crkvaub.rs