Први пут за Оца Тадеја сам чуо средином осамдесетих година прошлог века. Наиме, после посете селу Брзан, родном месту мог пријатеља, сада покојног Стеве Милановића – Сокака. Ја, возач и још један мој колега обрели смо се недалеко одатле, преко аутопута, на ушћу Лепенице у Велику Мораву. Разлог је била моја страст, риболов. Ту смо затекли једну старину, старог риболовца, који је крцкао осму деценију свог живота уз Мораву, његово море живота, како рече. Већина риболоваца је сујетна и сујеверна. Међутим, старац ме одушевио својом смиреношћу и добротом а посебно неком топлином која је извирала из њега. Једноставно сам морао то и да му кажем. А он мени:

- Видиш сине, тамо преко Мораве, између брда, налази се Миљков манастир. Добио је име по неком Миљку који га је обновио. Ту је пре Рата био један игуман рус. Еееее да си њега познавао, знао би шта је доброта и душа. Он је примио и замонашио оног чувеног монаха Тадеја из Витовнице. То је била рајска душа. Узе га Бог рано. Ех! (Отац Тадеј јесте био у манастиру Миљково као искушеник али је замонашен у манастиру Горњак)

Запамтих име само зато што сам мислио да се ради о Владици Николају, јер сам знао да се Владика понекад потписивао као монах Тадеј. На жалост тада нисам ни знао колико не знам.

Крајем осамдесетих година прошлог века почео сам у организацији наше  убске цркве, под вођством проте Митра Миловановића ићи на поклоничка путовања манастирима свете Српске цркве. Тако, почетком несрећних деведесетих година ишао сам у посету манастирима источне Србије, па и у манастиру Витовницу, где сам са осталима први пут видео Оца Тадеја. Доживели смо много тога, што ћу испричати у каснијим наставцима.

Приликом једне такве посете манастиру Витовници затекао сам једну жену коју сам знао од раније. Наиме она је плела бројанице које смо ми продавали у нашој убској цркви. Тада су бројанице биле реткост. Одушевљено ми је рекла да је она сад ту, да спрема Оцу Тадеју и да сачекам, има нешто да ми да. Мислио сам ето непланираних бројаница. Међутим, она се појавила са свежњем куцаног текста и рекла ми да штампам то, јер Отац Тадеј је велики духовник. Нисам то одмах тада на жалост урадио, имао сам неки страх.

Поменута госпођа до данас ми је остала у лепом сећању, а име сам јој заборавио. Последњи пут сам је видео, свратила је код мене, замолила ме да јој откупим бројанице које је имала, што сам радо учинио. Поклонила ми је дебео свежањ текстова Оца Тадеја и бројаницу од коже коју и данас чувам. Отишла је тада, негде на југ Србије, у манастир, са жељом да се замонаши. Тако бих волео да знам шта се десило са њом, јер ми је остала у драгој успомени.

- наставиће се -

раб Божји Ђорђе Сандић

ОТАЦ ТАДЕЈ - КАКО САМ ГА УПОЗНАВАО (други део)

ОТАЦ ТАДЕЈ - КЛИКНИТЕ и прочитајте искуства ходочасника са посете Витовници