Недељно јутро 14. септембра 2014. године  дан посвећен Сабору српских светитеља, Црквена Нова година.Има ли лепшег почетка црквене године него кренути на ходочасничко путовање. Група од око 50 верника из туларске и вуконске парохије, са својим свештеницима Зораном Лазаревићем и Душаном Бабићем, кренула је у посету манастирима браничевске епархије. Кренули смо око 6 сати ујутру јер смо желели да стигнемо на почетак литургије у манастиру Витовница. Јутро је било прохладно и магловито. Аутобус је прво преузео путнике код цркве у Туларима, а потом и код цркве у Вукони. У Обреновцу је ушла и последња група путника. Тако комплетни  кренули смо даље путем ка Београду, а одатле аутопутем ка Нишу до искључења за Пожаревац. Пут нас је даље водио кроз место Каменово познато по бројним пчеларима. Прошли смо кроз Петровац на Млави, а убрзо потом смо скренули лево ка месту Витовница и истоименом манастиру - нашем првом одредишту. Према предању, манастир је изградио краљ Милутин крајем 13. века. Први писани траг о манастиру потиче из 1537. године. Кривудави асфалтни пут на коме су се смењивале узбрдице и низбрдице разбудио је све у аутобусу те смо почели да извирујемо очекујући да угледамо манастир. Као и већина српских манастира налази се скривен од главних путева. Коначно се појавише обриси манастира под једном стеном. Аутобус  се паркирао  на великом паркингу, а одатле смо кренули пешице асфалтним путем ка порти манастира. Пожурили смо, јер се ближио почетак литургије. У цркви је било неколико верника. Када је наша група ушла у цркву била је испуњена у потпуности. Архимандрит Лазар Ранковић позвао је нашег свештеника Душана Бабића да саслужује у литургији.  Свештеник се изненадио томе,  али када смо касније сазнали да је манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице баш као и парохијска црква у Вукони, у којој протојереј отац Душан Бабић ревносно служи већ 19 година, схватили смо од кога је позив стигао. Ни умор после пређених 250 km пута  није умањио благодат литургије.

Након Литургије поклонили смо се гробу оца Тадеја који се налази у порти са северне стране цркве. На споменику је слика коју већина нас замишља кад се помене отац Тадеј. Био сам изнанађен што је споменик од црног мермера. 

Отац Тадеј је рођен као недоношче 1914 године. Родитељи су позвали свештеника да га крсти јер су мислили да неће преживети. Након крштења је прогледао и родитељи су били неизмерно срећни што је преживео. Показало се кроз цео његов живот да  кад му је било најтеже, Бог је увек био уз  њега. Тако је и било и кад се после завршеног кројачког заната  запослио у Београду. Тешко се разболео и доктори су му рекли да има још 5 година живота. Одлучио је да последње године живота посвети Господу и одлази у манастир Миљково код Свилајнца. Замонашен је у манастиру Горњак 1935 године, а 1962. године постаје старешина манастира Витовница. Током свог монашког живота у два наврата је био на служби у Пећкој Патријаршији.

Наша група је пре поласка  добила послужење под истом оном лозом где је отац Тадеј често разговарао са верницима. Познати су његови  савети да, ако желимо да средимо свој живот, прво  средимо своји мисли, и да срце испунимо љубављу.

Искористили смо прилику да  пре одласка одемо и до оближњег лековитог извора Светог Јована Претече који се налази у кањону реке Витовница на  јужној страни манастира. Тако лепа природа је већ лековита само по себи, а још кад се попије вода са извора терапија је потпуна.

Пуни утисака напустили смо манастир и кренули ка нашем следећем одредишту - манастиру Свете Тројице близини места Ждрело. На изласку из места Ждрело, које је последњих година постало познато по бањи са термалном водом, скренули смо лево и кренули пут села Шатоње.

Обнова црква Свете Тројице на темељима истоименог средњевековног манастира започела је 1998. године и завршена је 2002. године. Исте године, 28. јула, освештао ју је епископ браничевски Игњатије.

Аутобусом смо ишли све док је ширина пута то дозвољавала, а потом смо наставили пешке узбрдо још око 1km. На месту где смо изашли из аутобуса налази се неколико изузетно лепих кућа са пространим уређеним двориштима и врло луксузним оградама. Ово помињем зато што се одмах може закључити да су значајна средства уложена у те објекте. Али ту се нико од нас није задржао већ смо радосно кренули узбрдо ка манастиру. На узвишењу Мали Вулкан сместили су се црква и конак. Црква је од  сивог тесаног камена. Унутрашњост је у  потпуности фрескописана. Доминирају сцене страшног суда. Посебност ове цркве је и икона Богородице са путиром која се ретко среће. У порти се налази извор воде за коју се тврди да је лековита за слабовиде. Вода је иначе хладна и питка, што је више пијете више вам прија.

Градитељ и обновитељ овог манастира је повратник из иностранства - гастарбајтер Сима Стевановић. Сву своју уштеђевину је уложио у овај манастир. У међувремену се замонашио  и сада је   старешина манастира као монах Глигорије. Прави пример ктиторства и трудољубивости  као и много пута пре у нашој историји  па је зато и одликован орденом Светог Саве  првог реда. Док смо ишли низбрдицом ка аутобусу схватио сам да смо овде још једном доживели потврду којим путем треба да идемо и како живот да живимо.Земаљско је замалена царство, а небеско довека. Има ли јачег доказа од овог примера да смо прошли поред поменутих лепих кућа, које вероватно припадају другим гастарбајтерима из овог места, и који су зарадили пара колико и монах Глигорије, али су одлучили да уложе у земаљско царство и  нису учестовали  прилозима у обнови манастира. За разлику од  њих,  Сима Стевановић - монах Глигорије одлучио се за царство небеско. И зато сваког дана верници хрле узбрдо ка царству небеском, не марећи за богатство у царству земаљском.

Аутобусом настављамо ка манастиру Горњак - нашем последњем одредишту на овом путовању.

Према предању, забележеном 1867. године, манастир Горњак настао је овако:

Ловио кнез Лазар са својом пратњом по планинама, испод којих се сада налази манастир. Ловећи, тако, наиђу у шуми на испосника светог Григорија, једног од познатих синајита. Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео прећи на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да се ради о побожном човеку, утиша на том месту, уз помоћ молитве божје, хучање реке и мирно поразговара са кнезом. Кнез, хотевши да испуни жељу светитеља да му овде подигне богомољу, подиже цркву Ваведења Пресвете Богородице у Ждрелу браничевском.

Манастир  је добио име по ветру горњаку, који дува овом долином.

Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати, па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињену од келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. За време турске владавине браничевски субаша је капелицу претворио у свој стан. Турци су након повлачења из ових крајева вратили монасима капелу.

Током другог светског рата Немци су запалили манастир, па су тако уништене или однете и остале вредности манастирске ризнице и библиотеке, а међу њима нестале су и повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона.

Монашки пут је више пута доводио оца Тадеја у овај манастир. Тако је 1947. године отац Тадеј постао сабрат манастира, а 1989. године је произведен у чин архимандрита.

Данас  је манастир  женски и о њему брине мало сестринство. Од игуманије смо чули да је током пролећних поплава  река Млава дошла до улаза у порту. Жубор реке Млаве и ветар горњак у крошњама дрвећа дуж обала пратили су нас до аутобуса.  Пуни  утисака са данашњег ходочашћа кренули смо назад уз жељу да се поново окупимо  и посетимо још неке од бројних светиња и наставимо да се духовно уздижемо.

Ранисављевић Мирослав

ОТАЦ ТАДЕЈ - прочитајте како га је упознавао један наш уредник (први део)