НА ПУТУ КА ЕГИНИ - СУСРЕТИ СА СВЕТИЊАМА - Први део

Дошавши у  Пиреј, највећу луку у Грчкој, са свих страна заштићену и увучену дубоко у копно, имали смо  довољно времена да покупујемо  потребну храну  и намирнице за Егину. Неколико нас, подстакнутих  фотографијама  из ранијих текстова, купило је хлеб са намером да њим, током пловидбе, храни  галебове који непрестано лете и прате трајекте. Будући још увек препуни благодати и утисака које смо носили из Камаризе и манастира Пантократор, нисмо ни приметили да је дошло време да се полако укрцавамо на трајект за Егину.

Пре него што су возачи увезли наш аутобус на трајект, забринути радници су их упозорили да ће бити веома тешко да га искрцају. Нико од нас томе није придавао великог значаја, и некако зачуђујуће смирено, ушетали смо на трајект. Страха није било јер смо знали куда идемо. Кренули смо на Егину, у госте Светом Нектарију. После неколико минута, када смо се удаљили од обале, а столице, на којима смо седели у ресторану трајекта, почеле да се љуљају, схватили смо да је разлог за забринутост радника било невреме  које је беснело на отвореном мору.

Покушали  смо да пијемо кафу и  једва успевали да останемо на својим  местима. Неко од наших ходочасника сишао је са горње палубе и закључио да ту, где се ми налазимо, много се више љуља него горе. Сазнавши ту чињеницу, пошла сам ка горњој палуби тетурајући се. У једном тренутку, налет  таласа је био толико јак да сам ударила у зид, и придржавајући се за њега, једва сам успела да се попнем на горњу отворену палубу. Горе су већ били отац Михаило, неколико ходочасника и забринути возачи. Ветар је тако немилосрдно шибао да смо се смрзли, али одлучили смо да останемо горе  јер се мање осећало љуљање. Навикнута да сваки пут храним галебове, тужно сам гледала у тмурно небо, безуспешно покушавајући да на њему угледам белу птицу.  На горњој палуби, остали смо неких пола сата  разговарајући, или тачније речено, покушавајући да разговарамо.

Једног тренутка, угледали смо у даљини обрисе неког острва. Наталија, наш преводилац, рече нам да је то Егина.  Док нам је острво у даљини постајало све ближе, имала сам утисак  да се ветар утишава, а море постаје мирније. Чинило ми се да умишљам док нисам погледала ка небу, и на њему угледала белог галеба. Некако, баш у том тренутку,  док је наш трајект скретао ка егинском пристаништу, отац Михаило је викнуо: „ Људи , погледајте, па све се умирило! “.

Ни дашка ветра није било, море испред нас било је равно као стакло, а читаво јато галебова кружило је око нас. Погледали смо иза нас ка делу мора којим смо допловили, и остали зачуђени јер су тамо и даље били огромни таласи. Изгледало је као да је неко  пресекао тај део мора око острва и на њему потпуно умирио таласе.  Знали смо и ко,  јер када Господ делује, закони природе се мењају.  

Наш трајект је успешно стигао на егинско пристаниште, потпуно мокро од таласа који су га до пре неколико минута запљускивали. Возачи су, без икаквих проблема, извезли аутобусе са трајекта. Пресрећни, поседали смо у наш аутобус, и кренули ка манастиру,  неизмерно захвални Светом Нектарију који нас је позвао у госте и као сваки прави домаћин, својим молитвама пред  Господом, учинио све да што безбедније, у миру,  стигнемо до његовог манастира.

Стигавши у манастир,  када се и последњи ходочасник  из наше групе сместио  у конак, ветар је поново, немилосрдно почео да дува. Задивљени и неизмерно захвални те вечери, отрчали смо ка цркви  да што пре  целивамо мошти, и тако упутимо захвалност егинском чудотворцу, Светом  Нектарију. У  част празника Сретења Господњег који је био сутрадан, до касно у ноћ, присуствовали смо  бдењу и поноћној Литургији, на којој су се многи од нас причестили. На излазу из цркве, поред нафоре, подељени су нам и велика парчад Артоса – хлеба здравља.

Следећег јутра које је било сунчано и топло, одморни и наспавани, поклонили смо се поново светитељевим моштима, његовом гробу у капели испод бора, као и светитељевој келији где се налазе његове личне ствари.  У келији сам поздравила сестру Филотеју, Рускињу која је пре неколико година дошла у манастир и ту остала. Пошто драга сестра Филотеја зна српски, беседила нам је о Светом Нектарију и чудима која се непрестано дешавају у манастиру. Нашим зачуђеним ходочасницима невероватне су биле речи сестре Филотеје о томе да се у манастиру, код светитељевих моштију, дешава и по неколико исцељења недељно. Напоменула је да се велики број поклоника из Србије, благодарношћу Светог Нектарија, исцељује. Светитељ сам је рекао да су његове мошти - његов епитрахиљ.

Када сам, после неколико минута, пролазила поред цркве где су светитељеве мошти, приметила сам да се број наших поклоника, пред самим моштима, повећао. Подстакнути речима сестре Филотеје, одмах су отрчали до светитеља и погнутих глава, поред моштију као испод епитрахиља, са сузама молили су се за своје и здравље својих најмилијих, надајући се да ће тог тренутка,  управо неком од њих Господ даровати своју милост, и услишити  молитву испред моштију Светог Нектарија. Та сцена је била потресна. Сваки пут када сам у манастиру, схватам  колико смо ми у Србији стварно болесни и раслабљени, и колико смо пожртвовани тек када невоља закуца на наша врата. Овде мислим и на себе.

Замишљено сам стајала у порти, све док ми није пришла једна сестра, Гркиња коју сам виђала и раније, а која је на послушању у манастиру. Пружила ми је два евра и цедуљицу са именима, и замолила ме је да за тај новац купим уље које ћу приложити неком од кандила, која горе испред икона Владике Николаја Велимировића и Аве Јустина Поповића. Када сам јој објаснила да ћу та уља однети у манастире, у којима се налазе мошти ова два светитеља,  јер долазим из епархије чији су небески покровитељи и понос Свети Владика Николај и Ава Јустин, сестра Гркиња је заплакала. На растанку ме је загрлила и пољубила.

Када је једна група наших ходочасника пошла до новог храма посвећеног Светом Нектарију, позвали су и мене. Силазећи ка храму, схватили смо да је на Егини већ почело пролеће. Растиње и цвеће је  процветало, па све то измешано са мирисом мора, ваздуху даје онај неописив мирис Медитерана. На нашим лицима виделе су се безбрижност, радост и неизмерна захвалност егинском чудотворцу, Светом Нектарију, за бригу о нама током пута, и гостопримство у манастиру на његовом острву. У храму смо се поклонили иконама и првобитном, сребрном  кивоту Светог Нектарија, у коме се налази и један део његових моштију.

По повратку из храма, у гостопримници смо послужени кафом или чајем, напицима које су монахиње спремиле за нас. Поново смо почели да разговарамо  о милости Светог Нектрија према нама, о томе како нас штити и чува, како је и ветар заустављен због нашег доласка на Егину. Код многих је, управо зустављање ветра и смиривање мора, учврстило веру. Неко  је прокоментрисао да је то чудо библијских размера.

 Док смо се аутобусом  возили ка пристаништу, мислима ми је пролазила она чувена реченица Светог Нектарија која се често цитира: „Код мене, на Егину, нико не може доћи, а да га ја не позовем. И нико од мене не може отићи, а да не понесе оно по шта је дошао.“  Код Светог Нектарија, сви смо позвани. Он нас штити и чува током нашег пута, а у свом манастиру нам дарује оно по шта смо дошли, наравно, само ако је то на наше спасење, а у Славу Божију.

На нама је да најпре спознамо да ли смо спремни да се одазовемо позиву,  а да затим, када се вратимо својим кућама и свакодневним обавезама, настојимо да сачувамо и умножимо дарове које смо добили на Егини, у маленој цркви, поред моштију чудотворца и иселитеља, Светог Нектарија.

Слава ти и хвала, Свети Нектарије Егински.

Наставиће се...                                                                                                                                                                     Аутор текста:

                                                                                                                                                                             Оливера Обрадовић

КЛИКНИТЕ И ПРОЧИТАЈТЕ ПРВИ ДЕО - СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - СОЛУН

КЛИКНИТЕ и прочитајте ДРУГИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - АТИНА И КАМАРИЗА

КЛИКНИТЕ и прочитајте ТРЕЋИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - ЕГИНА

КЛИКНИТЕ и прочитајте једно лично искуство - СПАСЕЊЕ И ИСЕЉЕЊЕ НА ЕГИНИ

КЛИКНИТЕ и прочитајте ЧЕТВРТИ ДЕО - НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ - ИСЦЕЛИТЕЉ - МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР