Претходни чланак ... МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - IV ДЕО - кликните да прочитате

На повратку у Србију посетили смо древни манастир Пиву, који се налази у Плужинама, надомак Пивског језера. Чини нам се да смо, ступивши у ову светињу окружену бујним зеленилом и потпуном, умиријућом тишином, осетили предукус раја на земљи.

Манастирска црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Манастир је, 1573. године, основао Митрополит, потоњи Патријарх српски Саватије (Соколовић),  синовац чувеног великог везира Мехмед-паше Соколовића. Црква је грађена тринаест година, а завршена је 1586. године.

Највероватније да је овде и раније постојала црква, јер је у XVI веку, на територијама којима су владали Турци, било забрањено подизање нових цркава, али је било дозвољено обнављање старих. Искористивши ову могућност, и везе које је, као рођак великог везира, имао у врху турске власти, Митрополит Саватије је, под изговором да обнавља стару, заправо подигао нову цркву.

Желећи да се одужи свом стрицу, дао је налог да се, у оквиру ктиторске композиције, изнад јужних врата, са десне стране живопише лик Мехмед-паше Соколовића.

Иконостас је освештао Свети Василије Острошки, тада Епископ захумско-херцеговачки и скендеријски. За овај манастир везан је и један занимљив податак – наиме, ради изградње акумулације за хидроцентралу на реци Пиви, манастир је, 1982. године, премештен на ово место. Само премештање је  трајало тринаест година, тачно колико је трајала и изградња.

Прави рестаураторски и архитектонски подухват представљало је премештање 1260 м² фресака, које су у потпуности сачуване и у целости пренете у данашњи манастир.

Да је реч о великој православној светињи сведочи и податак да се у њему чува рука Светог краља Уроша I Немањића, делови моштију Светог Григорија Богослова, Светог Григорија Јерменског и вилица свештеномученика Селевтерија. У посебном кивоту чува се део Часног и Животворног крста Господњег са честицама моштију 11 светитеља.

Последње одредиште на овом нашем духовном путовању је црква у Чајничу, чувена по чудотворној икони Мајке Божје, познатој као „Чајничка Красница“. О њој је писао Ава Јустин Поповић у свом делу „Житија светих“ за месец август. Он наводи да она потиче из Јерусалима. Сматра се да ју је живописао сам апостол Лука.

У Србију је донео краљ Урош Милутин и чувао је на свом двору као заштитницу дома Немањића. Затим је премештена у манастир Бању код Прибоја. Када су Турци, у XV веку, запалили овај манастир, један српски сељак, из Рудог, успео је да спасе икону и донесе је у Чајниче, где је положена у храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.

Икону су, као највећу драгоценост, подједнако чували и Срби и Муслимани, доживљавајући је као своју заштитницу. Када су становници Чајнича, 1868. године, чули да ће манастир Бања бити обновљен, и да ће чудотворна икона бити тамо враћена, узбунило се читаво Чајниче – православни и муслимани – и једни и други одлучни у намери да, уколико је потребно, и оружјем одбране и задрже светињу.

Пред овом иконом, молитвеним посредовањем Мајке Божје, десила су се бројна исцељења од неизлечивих болести, а многи бездетни супружници, који су јој са вером и молитвом приступали, обрадовани су породом. Стога је она толико поштована, и људи у великом броју долазе, нарочито на празнике посвећене Пресветој Богородици. Питање је колико нас би уопште чуло за Чајниче и друга места у којима смо били да није светиња, које својим чудотворним делањем и излечењима која дарују, чине да људи са свих страна просто хрле њима.

Са друге стране каменог трона на коме је изложена икона „Чајничка Красница“, налази се икона Светог Јована Крститеља. Она је, у многим страдањима, нарочито у пожарима тешко оштећена тако што је изгорео део на коме је живописано лице Светитеља. Поново је украшена и постављена на трон, а на место где је требало да буде лице, стављено је парче младе јагњеће коже. На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља − 11. септембар / 29. август − 2006. године, на кожи се чудесно пројавио лик Светитеља.

Док скрушено, са молитвом у срцу и на уснама, сузних очију, клечимо пред „Чајничком Красницом“, вођени молитвом свештеника, сваки проблем нам се чини мањим, а мука лакшом, јер знамо да нас Она која је Бога родила, по смелости коју као Мајка има, заступа пред својим Сином и његовим небеским Оцем.

Када угледамо чудесни лик Светог Јована Крститеља, знамо да је Богу све могуће, а да сваки наш страх од људи и догађаја који нас могу очекивати у будућности потиче од недостатка вере.

Зато је за нас, православне хришћане, од животне важности да се утврђујемо у вери и испуњавамо душу љубављу и радошћу које долазе од Бога. Управо сусрети са светим местима и светитељима нас воде ка тој мирној луци бескрајне љубави, вечите радости и светлости дана који не пролази.

Богу слава и хвала за све!

Аутор текста:

Живана Баратовић