Претходни чланак ... МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - III ДЕО - кликните да прочитате

У касним послеподневним сатима, другог дана нашег путовања, стигли смо у православну „Светињу над светињама“ у Црној Гори – манастир Острог, чију свету обитељ је, у XVII веку, основао Свети Василије Острошки, у то време Митрополит херцеговачко-захумски и скендеријски, борац за чистоту и опстанак вере Православне на размеђи времена и културa упркос притисцима Латина, с једне и Турака, с друге стране.

 Као што је то и чинила претходних година, једна група наших ходочасника упутила се пешке, неких десетак километара до Горњег манастира. Ми остали, чије су физичке снаге слабије, стигли смо аутобусом до Доњег манастира. Ма колико често долазили на Острог, код свих нас је увек присутно исто узбуђење и иста духовна радост због сусрета са Светим Василијем као и при првом доласку. Истовремено, осећамо и једну дозу страха и преиспитивања да ли смо својим поступцима, у периоду између овог и претходног доласка, заслужили да нас Светитељ прими.

Док се, улазећи у порту Горњег манастира, приближавамо кивоту Острошког чудотворца, не можемо да се не запитамо да ли је наша вера довољно јака, а срце довољно чисто како бисмо били удостојени да се поклонимо и целивамо свете мошти. У огледалу наше савести, појављују се све ситуације у којима смо могли да помогнемо ближњем, а нисмо, сва наша бесомучна јурцања за свакодневним пословима, која су нам одузимала време за молитву, сва она бесмислена празнословља, оговарања и „претресања“ светских прилика и неприлика, која смо претпостављали читању Светог Јеванђеља, сва настојања да уживамо овде и одмах, због којих смо изостајали са богослужења, све наше лењости, немари и немири. Са сваким пређеним степеником којим се успињемо ка кивоту, искрсава неко ново питање, праћено осећањем кајања, али и тихе радости због сусрета са Светитељем и наде да ће нам преступи бити опроштени, а наша вера у Господа, и поверење у његову бескрајну доброту и љубав, ојачани.

Одједном постајемо свесни да су управо вера и бесмртна душа наше једино, најдрагоценије благо, о којем се, нажалост, нисмо довољно бринули у претходним данима. У огољеној стварности, лишеној лажних изговора и самооправдавања, указује нам се истина о томе колико су наша свакодневна стремљења и бриге пролазни у поређењу са вечним стремљењем наше душе ка Богу, у поређењу са њеним вапајем за вечношћу.

Поклањамо се Светом Василију и молимо га да нам помогне, да сачува наше ближње и нас, и остављајући му своје бреме, туге и сузе, обраћамо му се са молбом да нас оздрави, спасе, дâ потомство, свако већ према потреби свога срца. Након тога, некако нам је лакше. Измирени смо са собом, са светом око себе, са временом и безвременошћу. Чини нам се да бистријим, јаснијим погледом сагледавамо себе и свет који нас окружује, као да га видимо први пут у свој његовој лепоти, бојама и пуноћи Божје творевине.

Тек тада уживамо у погледу на врлетан пејзаж земље Бјелопавлића, над којом, као и над читавим Православљем, непрекидно бди Свети Василије са острошких висина. У дворишту манастира примећујемо диван олтар пред којим ћемо, након ноћи проведене под ведрим небом, са погледом на дом Светитеља и звезде које позивају на славословље и молитву Господу, присуствовати јутрењу и Светој Литургији. Управо са тог места, свештеник својом проповеди, после Литургије, уздрмао је, још једном, нашу савест допирући до наших срца тврдњом да готово сви ми који долазимо од Господа и Светог Василија, углавном, тражимо растерећење од земаљских брига и узносимо молитве за испуњење својих световних настојања и жеља, а да је једино што треба тражити – Царство небеско, и Светитеља треба молити да нам помогне да га својим животом заслужимо.

Те речи одзвањају у нашим душама, док се, након благослова за срећан пут, спремамо за повратак у свакодневицу. Настојаћемо да их, попут пламена воштанице, што дуже задржимо у својим срцима, упркос свим тренутним животним искушењима са којима се суочавамо. Молимо Божјег угодника Светог Василија да нам у томе помогне.

Наредни наставак -  МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - V ДЕО - прочитајте кликом на линк

                                                                  Аутор текста:

Живана Баратовић