МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - II ДЕО - кликните да прочитате

Да су манастири света места, али и чувари наше прошлости, светионици на путу ка будућности, симболи нашег трајања, и гаранти нашег свеколиког опстанка сведочи манастир Светог Архангела Михаила, познат и као Михољска Превлака, назван тако по острву на коме се налази, у близини Тивта, у Боки Которској.

Кроз причу о овој светињи се, као у каквој жижној тачки прелама, и можда, понајбоље раздваја оно што је Божје, вечно и непроменљиво од онога што је људско, пролазно и променљиво.

Манастир је основао Свети Сава и прогласио га 1219. године, после Никејског сабора, седиштем Зетске епископије. Оно што је за Србију Жича, то је за Црну Гору управо манастир Светог Архангела Михаила. Прича о њему је болно сведочанство о поткупљивости и издаји,  али и хроника о верности и несебичности, приповест о нестајању, али и ода васкрсењу.

Следећи судбину православног народа овог простора, манастир је страдао у више наврата, мада се највеће страдање збило у XV веку, тачније 1452. године, када је, по налогу Млечана, продавши „веру за вечеру“ и сребрењаке Латина, Марин Друшко на дан манастирске славе, на празник Светог Архангела Михаила, сипавши арсеник у рибљу чорбу, отровао око 70 монаха. Након тога, како би били сигурни да ће довршити започето злодело, а под изговором да уништавају кугу која се наводно појавила на острву, Млечани су топовима своје морнарице гађали манастир, сматрајући да ће на тај начин уништити колевку Православља у приморју.

Међутим, у том тренутку, заведени илузијом о сопственој моћи, нису ни слутили да оно што је Господ својом промишљу створио никаквом људском силом не може бити уништено. Михољска Превлака је обновљена у првој половини XIX века, заслугом жене чије име ће остати исписано златним словима у историји овог манастира, као и у срцима људи овога краја.

Реч је о контеси Екатерини Властелиновић, која је сопственим трудом, будући врло имућна након смрти мужа, подигла цркву Свете Тројице, поред остатака старог светоархангелског храма. Умрла је 1847. године под недовољно разјашњеним околностима. По сопственој жељи, сахрањена је у порти цркве, уз јужну страну олтара. На њен гроб људи из околине манастира готово свакодневно доносе цвеће, чиме се потврђује Његошева мудрост: „Благо ономе ко довијека живи, имао се рашта и родити!“

Божјом вољом мошти превлачких мученика откривене су у археолошким ископавањима 1996. године. Како би били сигурни да припадају превлачким трагично пострадалим монасима из XV века, делови моштију, узорци земље око њих и остаци одеће нађени на њима послати су на токсиколошку анализу на Војномедицинску академију у Београду. Предузета испитивања недвосмислено су доказала присуство арсеника у прегледаним узорцима, чиме је потврђено да мошти припадају превлачким монасима.

Недуго након што су откривене, Господ је учинио да из моштију потече миро, и тако наградио пострадале монахе за њихов подвиг и мучеништво. Ово је јасна порука да никада и ни по коју цену не губимо наду и веру да је Господ са нама данас, баш као и на почетку света. На нама је да у свом срцу и души препознамо његов тихи глас, толико другачији од наше бучне свакодневнице.

Историја Михољске Превлаке, у неким својим деловима, је и тужно сведочанство о нашој гордости и глупости, јер смо, у једном тренутку, опијени обећањима о „светлој“ будућности у којој не може бити места за Бога, наивно поверовали да својом „величином“ можемо да „засенимо“ и самога Господа и да некажњено отмемо оно што нам никада није припадало. Наиме, после Другог светског рата, манастиру је одузета имовина и већи део поседа, како би било направљено, у то време, надалеко чувено летовалиште, намењено високим официрима војске земље која се у безверју и крви, на застрашујући начин, распала крајем XX века. Тако је Михољска Превлака насилно постала „Острво цвећа“ – генералски „рај на земљи“.

Док идемо ка аутобусу, не можемо да се отмемо утиску да од тог лажног раја готово ништа није остало, ако изузмемо запуштене бунгалове, озбиљно начете зубом времена, који стоје међу полуподивљалим растињем, као споменици људске таштине.

С друге стране манастир доживљава прави процват, истинско васкрсење − Господ прославља своје угоднике, све више људи долази да целива мошти Светих превлачких мученика, да крај њих нађе олакшање за своју муку и буде ободрен новом надом и снагом.

Овде се, у отвореном амфитеатру, одржавају трибине и духовни разговори који привлаче мноштво, нарочито младих људи, који ће, уз Божју помоћ, верујемо успети да избегну замке, у које су њихови преци, половином прошлог века, упадали, заборављајући да је свако дело засновано на безбожју осуђено на пропаст, а да је само са Богом све могуће, баш као што су наши велики духовници говорили:„Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.“

... наставак прочитајте пратећи линк испод ...

МАНАСТИР ОСТРОГ - ПУТЕВИМА СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ - IV ДЕО - кликните да прочитате

Аутор текста:

Живана Баратовић