Посета манастиру Ћириловац представља подвиг, на који се одлучују малобројни. Ми смо се одлучили да ходочастимо ка манастиру и то баш на два дана пред храмовну Славу манастира, свете учитеље словенске Кирила и Методија. Узели смо благослов оца Милана, разрадили  план пута, понели прилоге за Славу (нешто мало меда и ракије из Србије) и у рану зору упутили се ка Црној Гори.

Дан је био леп, пут чист, ауто као нов и тако да смо за нека четири сата били у Колаашину (60км од границе Србије и Црне Горе), на кафи код нашег водича и пријатеља Мила.

Од Колашина који је на 900 м надморске висине Мило нас преузима даље и вози по суровом, неприступачном и стрмом путу ка манастиру, који је удаљен нешто више од 10 км. Манастир се налази на 1400 м надморске висине и до њега се стиже за неких 45 минута, само и искључиво са џипом или ретко пешице за неких пар сати. Крај је месеца маја а овде тек почиње да зелени. На делу брда виде се разлике у истој шуми која је у нижим деловима почела да зелени а у вишим још увек без лишћа. Пролазимо и поред скршених шума за које нам водич каже да су сравњене током зиме за време снежних лавина које су овде честе. Иако је сунчано и топло, пут је кроз шуму влажан и тешко проходан. Без великог искуства и спремног аутомобила овај пут је и у летњим условима тежак. Ми се само згледамо и питамо "како ли је овде проћи током јесени и зиме?". Водич нас уверава да је зими баш тешко проћи али је изводљиво, прича нам и искуства ходочасника који се упућују сами од Колашина ка Ћириловцу али после зову за помоћ. Било је и сусрета са дивљим зверима, али је све Богу хвала пролазило без проблема.

Природа је овде нетакнута. Пролазимо поред планинског извора питке воде, свуда око нас су ливаде и густе, стогодишње шуме.

Одлучујемо се за околни пут и прво одлазимо ка ново-изграђеном манастиру посвећеном Икони Пресвете Богородице Јерусалимске. Ово је мушки манастир и женама је овде приступ забрањен. Пар фотографија и настављамо даље.

Поглед нам привалчи капела посвећена Преображењу Господњем која се налази на самом врху планине Кључ, а која се назива и Кључки Тавор.

Пут којим се крећемо буквално, је уништен од пролећних бујица. Возач је морао да изађе из аута и помери дрвеће које је вода нанела и које нам је је препречило пут.

Напокон стижемо испред манастира. У порту улазимо са дозом неког чудног страха, пре рећи треме... да ли је отац Јоил ту, па да ли нас може и хоће примити на духовни савет. И ако смо пар пута безуспешно покушавали да га добијемо телефоном и умножили молитве, никад се не зна. Али отац зна коме је потребан и дочека га у манастирској порти.

Када смо закорачили у порту и прошли манастирску капију, осетили смо неописиви богоугодни мир којим ова светиња зрачи, трема и страхови су нестали или остали изван зидина манастира, Бог зна.

Како прилазимо манастиру видимо да отац Јоил има посету. Код њега су неки људи из Подгорице и они излазе из манастира. На самим вратима срећемо оца који се у тренутку загледа, и пита мене шта ми је то на образу. Рекох да сам се тако родила а он ми рече да је то знак од Бога и упита ме да ли је добар или лош, рекох му да не знам и да само то Господ зна. Ово је већ пети пут да сам га посетила и сваки пут ме пита исто, тако ме ваљда препознаје у бујици људи који посећују манастир.

После духовног разговора и савета овог мудрог старца, направисмо пар фотографија са њим и узесмо благослов за овај текст. Није га баш спремно дао, каже много чак и превише „разних“ људи долази. Не ретки су они који су из  радозналости или пак своје наивности, "чули" за оца  Јоила и заслепљени свакаквим глупостима, најчешће из медија, очекују да им будућност буде "расветљена", не знајући да је очева мудрост, са којим он прилази сваком човеку искључиво и једино Дар од Господа.

Често људи долазе и са муком, по савет и добију га али ретко се труде да се поправљају, враћају се на старо. Чули су за очеве молитве али не схватају да је спасење у њиховом одрицању од старих навика и труду за чистим срцима.

Док причамо у порти, препознајем брата Здравка којег сам упознала на поклоњењу моштима Св. Нектарија Егинског. Затим сестре Љиљу и Ангелину које су дошле на послушање за Славу. Сви прилазе питају нешто оца, видимо да је гужва, људи раде, спремају Славу, већ почињемо да сметамо и одлучујемо се за повратак. Захваљујемо оцу на мудрим саветима, најкориснијим до сада и узимамо благослов за повратак кући.

Спуштамо се прама Колашину, свако у својим мислима, покушавајући да  архивирамо савете, злата вредне.

У Колашину се захваљујемо Милу и крећамо према кући. Уз пут посећујемо манастир Куманицу који се налази између два гранична прелаза, такорећи на ничијој земљи.

Пуни утисака и захвалности Гоосподу за овај дан пун благослова, кући се вратисмо ако не другачији а онда за једну степеницу више у нашем духовном узрастању.

Слава Господу, Светим Кирилу и Методију и Светом Василију Острошком без чијег благослова сигурно не би упозналим оца Јоила и били позвани на овај пут.

Срећна Слава и празник Светог Кирила и Методија.

Амин

Аутори текста:

Оливера Обрадовић

Душан Петровић

Кликните и прочитајте једно лично искуство са дугогодишњих ходочашћа до манастира Ћириловац - Оља и Отац Јоил манастир Ћириловац