
Чувар кивота и сведок многобројних чуда светог Василија Острошког, отац Јоил Булатовић, за већину верујућих Срба један је од највећих духовника наше цркве. Овај мудри старац више од десет година био је чувар кивота Светог Василија Острошког и то у претешка времена за наш народ и нашу цркву. Након повлачења из Острога одлази у свој родни Колашин, где на падинама планине Кључ, на надморској висини од 1400м, уз несебичну помоћ цркве, верног народа и своје духовне деце гради манастир посвећен Св.Кирилиу и Методију, познатији као Ћириловац.
Посета манастиру Ћириловац представља подвиг, на који се одлучују малобројни. Ми смо се одлучили да ходочастимо ка манастиру и то баш на два дана пред храмовну Славу манастира, свете учитеље словенске Кирила и Методија. Узели смо благослов оца Милана, разрадили план пута, понели прилоге за Славу (нешто мало меда и ракије из Србије) и у рану зору упутили се ка Црној Гори.
Дан је био леп, пут чист, ауто као нов и тако да смо за нека четири сата били у Колаашину (60км од границе Србије и Црне Горе), на кафи код нашег водича и пријатеља Мила.
Од Колашина који је на 900 м надморске висине Мило нас преузима даље и вози по суровом, неприступачном и стрмом путу ка манастиру, који је удаљен нешто више од 10 км. Манастир се налази на 1400 м надморске висине и до њега се стиже за неких 45 минута, само и искључиво са џипом или ретко пешице за неких пар сати. Крај је месеца маја а овде тек почиње да зелени. На делу брда виде се разлике у истој шуми која је у нижим деловима почела да зелени а у вишим још увек без лишћа. Пролазимо и поред скршених шума за које нам водич каже да су сравњене током зиме за време снежних лавина које су овде честе. Иако је сунчано и топло, пут је кроз шуму влажан и тешко проходан. Без великог искуства и спремног аутомобила овај пут је и у летњим условима тежак. Ми се само згледамо и питамо "како ли је овде проћи током јесени и зиме?". Водич нас уверава да је зими баш тешко проћи али је изводљиво, прича нам и искуства ходочасника који се упућују сами од Колашина ка Ћириловцу али после зову за помоћ. Било је и сусрета са дивљим зверима, али је све Богу хвала пролазило без проблема.
Природа је овде нетакнута. Пролазимо поред планинског извора питке воде, свуда око нас су ливаде и густе, стогодишње шуме.
Одлучујемо се за околни пут и прво одлазимо ка ново-изграђеном манастиру посвећеном Икони Пресвете Богородице Јерусалимске. Ово је мушки манастир и женама је овде приступ забрањен. Пар фотографија и настављамо даље.
Поглед нам привалчи капела посвећена Преображењу Господњем која се налази на самом врху планине Кључ, а која се назива и Кључки Тавор.
Пут којим се крећемо буквално, је уништен од пролећних бујица. Возач је морао да изађе из аута и помери дрвеће које је вода нанела и које нам је је препречило пут.
Напокон стижемо испред манастира. У порту улазимо са дозом неког чудног страха, пре рећи треме... да ли је отац Јоил ту, па да ли нас може и хоће примити на духовни савет. И ако смо пар пута безуспешно покушавали да га добијемо телефоном и умножили молитве, никад се не зна. Али отац зна коме је потребан и дочека га у манастирској порти.
Када смо закорачили у порту и прошли манастирску капију, осетили смо неописиви богоугодни мир којим ова светиња зрачи, трема и страхови су нестали или остали изван зидина манастира, Бог зна.
Како прилазимо манастиру видимо да отац Јоил има посету. Код њега су неки људи из Подгорице и они излазе из манастира. На самим вратима срећемо оца који се у тренутку загледа, и пита мене шта ми је то на образу. Рекох да сам се тако родила а он ми рече да је то знак од Бога и упита ме да ли је добар или лош, рекох му да не знам и да само то Господ зна. Ово је већ пети пут да сам га посетила и сваки пут ме пита исто, тако ме ваљда препознаје у бујици људи који посећују манастир.
После духовног разговора и савета овог мудрог старца, направисмо пар фотографија са њим и узесмо благослов за овај текст. Није га баш спремно дао, каже много чак и превише „разних“ људи долази. Не ретки су они који су из радозналости или пак своје наивности, "чули" за оца Јоила и заслепљени свакаквим глупостима, најчешће из медија, очекују да им будућност буде "расветљена", не знајући да је очева мудрост, са којим он прилази сваком човеку искључиво и једино Дар од Господа.
Често људи долазе и са муком, по савет и добију га али ретко се труде да се поправљају, враћају се на старо. Чули су за очеве молитве али не схватају да је спасење у њиховом одрицању од старих навика и труду за чистим срцима.
Док причамо у порти, препознајем брата Здравка којег сам упознала на поклоњењу моштима Св. Нектарија Егинског. Затим сестре Љиљу и Ангелину које су дошле на послушање за Славу. Сви прилазе питају нешто оца, видимо да је гужва, људи раде, спремају Славу, већ почињемо да сметамо и одлучујемо се за повратак. Захваљујемо оцу на мудрим саветима, најкориснијим до сада и узимамо благослов за повратак кући.
Спуштамо се прама Колашину, свако у својим мислима, покушавајући да архивирамо савете, злата вредне.
У Колашину се захваљујемо Милу и крећамо према кући. Уз пут посећујемо манастир Куманицу који се налази између два гранична прелаза, такорећи на ничијој земљи.
Пуни утисака и захвалности Гоосподу за овај дан пун благослова, кући се вратисмо ако не другачији а онда за једну степеницу више у нашем духовном узрастању.
Слава Господу, Светим Кирилу и Методију и Светом Василију Острошком без чијег благослова сигурно не би упозналим оца Јоила и били позвани на овај пут.
Срећна Слава и празник Светог Кирила и Методија.
Амин
Аутори текста:
Оливера Обрадовић
Душан Петровић
Кликните и прочитајте једно лично искуство са дугогодишњих ходочашћа до манастира Ћириловац - Оља и Отац Јоил манастир Ћириловац