О, моћни Атосе, Таворе Светогорски!.Пловим према Уранополису враћајући се из посете Светој Лаври Хиландарској и Испосници Светог Саве у Кареји и мада сам од тебе све даљи и даљи, ти са сваким метром удаљавања постајеш све већи и горостаснији. Само ме један дан дели од похода у твоје свете висине. Хоће ли се сутра коначно испунити моја вишегодишња жеља да са врха твога погледам на твоју рајску околину?

Једна од слика које ми се створе пред очима при помену Свете Горе је свакако и ова - Крст на врху Атоса. До сада само у мислима, сутра можда и на јави. Слушао сам многе савете како доћи до циља. Може ли се човек у свој немоћи својој припремити за овако нешто? О, Господе Исусе Христе и Пресвета Мајко, хоће ли моје скромне молитве бити довољне да остварим свој наум? 

13/26. јун лета Господњег 2012. Коначно. Кренули смо бродом из Уранополиса ка пристаништу Клефтико одакле ћемо се, уз Божију помоћ запутити ка врху Атоса. У групи сви чврсти у својој намери, решени да истрају и препуни позитивне енергије. Ја лично више и не помишљам да нећемо успети, убеђен сам да ће Мајка Божија као и увек до сада узети у заштиту нас недостојне који јој се молимо. Богородице Дјево, радуј се, Благодатна... Треба ли нам у овим тренуцима ишта више? Више се не питам да ли ћу изаћи на врх већ шта кад изађем... Да ли ће узбуђење и страх бити слични онима кад сам први пут приступио пред Богородицу Тројеручицу, или Млекопитателницу, или Достојно Јест, или у Карејску Посницу, или, или ...

10:00. Пристаниште Клефтико. Искрцавамо се и крећемо навише стазом која не делује превише напорно. На почетку су чак и степенице. Лагано, не треба се залетати, дуг је пут.

10:25. На тренутак нам се учини да стаза није ни мало безазлена, али колико смо били у праву што смо се одлучили баш за њу схватићемо тек сутра кад се будемо спустали оном другом ка Скиту Свете Ане.

12:45. Лагано напредујемо. Превазилазимо почетне тешкоће. Пролазимо поред скретања за Керасију која нам остаје десно, долазимо до места Ставрос - Крст где се налази чесма на којој се освежавамо и допуњавамо водом. Од братије недостаје само Небојша који се због лоше физичке припремљености вратио на пристаниште. До Ставроса одоздо води више путева, навише само један. Више не стоји питање куда треба ићи. Висина нешто мање од 800 метара, следећа вода тек код Панагије на око 1500 метара. После краћег одмора настављамо негде око 13 сати.

Од Ставроса навише води стаза која је на почетку прилично тешка, каменита. са брдом не тако ситног камена по коме треба газити, на места кроз вододерине и по сунцу које немилосрдно пржи. Врхови који су нам са мора изгледали високи сада су већ далеко испод нас. Пролазимо кроз шумицу која долази као мелем на рану и настављамо узбрдо константно великим успоном, али стазом која је за ноге приступачнија. 

13:35 Што више напредујемо, Атос својом висином изазива и као да жели да нам стави до знања колико је надмоћан. Поглед на њега истовремено појачава жељу за успехом и убија и оно мало наде да ћемо успети. За многе је овај део пута најкритичнији, долази до пада воље, али ипак после краћег колебања сви настављају даље још решенији да истрају него на почетку. Надморска висина лагано али сигурно расте, поред листопадног ту је све присутније и зимзелено растиње. Мирис боровине даје ону преко потребну инјекцију, ваздух је мало свежији, а ветрић који понекад дуне и те како прија за расхлађење. Група се мало раштркала, али је то нормално с обзиром на различиту старост и физичку спремност братије.

За неких два и по сата стижемо од Крста до Панагије, што је читавих сат брже од предвиђеног времена. Ту ћемо сачекати братију која је мало заостала. Пијемо воду из бунара у Панагији за коју кажу да је кишница, али никоме ни на крај памети не пада да би нешто могло шкодити. Кратка свакодневна молитва и благодарење Богу и Пресветој Дјеви што су нам дали снаге и воље да стигнемо довде. Нешто мало слаткиша, воћа, хладна вода, пресвлачење у суве мајице и одмор у хладовини. Једном речју - препород.

Од Панагије до врха Атоса преостаје још нешто мало више од 500 метара висине и више нема сумње да ћемо данас наставити пут до самога врха. Одморени и окрепљени крећемо јединствено, лаганим равномерним ходом, са честим али врло кратким одморима каменитом стазом која води кроз ретко жбунасто растиње, а касније кроз тоталну голет до циља нашег путешествија - врха величанственог Атоса. 

18:00 Дани полако пролазе, а наставка приче нема па нема, као да ми се чини да ћу ако не будем писао о спуштању са врха Атоса некако још увек бити горе. Толико сам се радовао томе што ћу после неколико година жеље да видим залазак сунца или пак његов излазак са самога крова Свете Горе да сам онога тренутка кад сам тамо и доспео почео да жалим што се то тако брзо десило и што ћу врло брзо морати назад. Силно сам желео да горе проведем што више времена јер ко зна када ће ми се следећа прилика указати. Ближила се ноћ, временска прогноза за ујутру није обећавала, а места за спавање горе баш нешто и нема. Међутим, кад сам видео да у углу цркве која је у изградњи имају два подметача и два ћебета, већ сам себе видео како ту коначим. Уља у кандилима има довољно, на поду је још пола флаше за доливање тако да ни за осветљење нема проблема. Сви услови су ту, значи - остајем... Провешћу ноћ на самом врху Свете Планине... Боже, да ли ја то сањам? Остатак братије мисли да то није паметна идеја, доносе одлуку да се спусте до Панагије како би рано ујутру кренули наниже. Растајемо се уз договор да се видимо доле око 6 ујутру. Са мном остају Илија, Пантелија и Дејан. Нас четворица најхрабријих ( или најнепромишљенијих ) заједно до краја... Заједно годинама на поклоничким путовањима трагом СрБских Светиња, заједно и сада на крову Богородичине баште.

20:30 Таман кад смо помислили да смо овде сами, да смо као неки окупатори привремено узурпирали ово парче раја на земљи и грешни какви јесмо покварили апсолутну тишину која овде влада, док смо се спремали да очитамо вечерње молитве како знамо и умемо, однекуд се појављује брат Александар, Рус који, како ћемо касније сазнати овде проводи свој годишњи одмор, а одмах потом и Лука, Румун, монах који овде борави већ 16 година. Брат Александар у цркви чита вечерње молитве, наравно на руском, на тренутак прекида и пита нас да ли нам одговара молитва...Све је апсолутно исто, руски и црквенословенски јако личе, врло лако се прати, чак је и редослед молитви исти. Потом излазимо и још мало уживамо у заласку сунца. Лука је јако дружељубив, што нас помало изненађује, чак је пристао и да се слика са нама. Прича нам како је пре 16 година пешице из Румуније стигао до Свете Горе, преко Косова одакле је једва живу главу извукао јер се и тада тамо пуцало. Стижу и браћа Сарајлије, њих тројица. И они намеравају да овде остану. Ноћас ће овде баш бити живо, мислим што се физичког присуства људи тиче. Брат Александар нам је понудио да преспавамо код њих, каже има ту осам кревета, а њих је само двојица, има места и за нас...

20:45 Овде ћемо да преспавамо... Кад смо од цркве посматрали ову грађевину ни слутили нисмо да ту има некога. Личило је на неку шупицу или ко зна на шта. Помислио сам да после вечерње молитве одем до тамо и испитам шта је. Сад већ знамо о чему се ради - ово је место где ћемо склонити главу... Како је велика милост Божија... Били смо спремни да ноћ за коју најављују да може бити кишна и хладна проведемо на трему испред цркве, буквално без опреме за неко иоле лошије време, без врећа за спавање, без кабанице, без мало боље јакне... Нашу смелост, за коју тек сада кад је олакшање на видику могу рећи да је била мало непромишљена, Бог награђује... Не само да имамо кров над главом где не кисне и не дува, него имамо и кревете да се колико толико одморимо пред сутрашњи дан који неће бити нимало лак.

21:00 Шта се све дешавало пошто је група отишла низбрдо а нас четворица остали сами горе, каква су размишљања заједничка и сваког понаособ била, шта се све тих тренутака мотало по нашим главама, тешко је описати. Човек би требало да буде јако списатељски надарен да би само мали, мали део тога могао пренети неком другом. То ипак треба доживети... Мало одмора, потом вечера, или ручак, шта ли је већ, после обилазак врха и завиривање буквално у сваки део грађевина на врху како би што боље урезао у сећање сваки детаљ... Залазак сунца одавде посматран изгледа предивно. Видљивост није баш нека тако да се испод нас цела Света Гора види кроз измаглицу, у обрисима. Кад си овде видиш и оно што се не види, једноставно видиш оно што желиш да видиш...

21:15 Ко би данас док смо се пели узбрдо на температури близу 40 и помислио како ће нам врућ чај пријати само пар сати касније. Срећа што се овде увелико зида па од мајстора остане по које парче даске тако да  има шта да се  наложи. Да није тога, било би густо, овде на врху нема ни траве, а камоли  дрва за ложење.

21:30 Уз чај који нам је брат Рус скувао полако крећемо у причу. Некако се споразумевамо - мало на руском, мало на енглеском, а Бога ми, највише на срБском. Очигледно да нас увек боље разумеју него што ми разумемо друге. Сазнајемо да је Александар заменик директора Православног Слова из Москве. Својих 28 дана одмора проводи у овој пустињи, без довољно хране, воде, без одела, купања, удобности какве има код куће. Без свега, али са свим... Има једино што је човеку потребно - има духовну пуноћу, Божију благодат, има мир... Док разговарамо са њом, чак и ми који смо током многих поклоничких путовања посетили толико наших светиња, осећамо се постиђено... Овај човек је пропутовао целу Србију и посетио све наше Манастире и Цркве, о познавању српских Светитеља да и не говорим. Мала просторија са 4 спратна кревета, сточић на коме нема скоро ништа, пар флаша са водом - и то је све... Шта ли ови људи једу ако прође неколико дана да овде нико не наврати? Истресамо из својих ранаца оно што смо планирали за сутрашње оброке уз неописиво жаљење што немамо шта више да им оставимо. Њима ће то наредних дана итекако добро доћи. Пошто смо се испричали колико је то било могуће разменили смо мејлове да бисмо када се вратимо кућама остали у контакту. Пун, препун утисака и јако задовољан пуноћом протеклог дана уз захвалност Богу и Пресветој Богородици на њиховој милости одлазим на починак. У глави збрка, брдо несређених мисли, утисака, осећања, све се помешало... Ко после свега, иако уморан од великог физичког напора још може и да заспи ?

22:30 Какве слике човеку пролазе испред очију после овако пуног дана? У секунди се смењују једна за другом, од поласка рано ујутру па све до спуштања на кревет касно вечерас, али је једна увек присутна, увек преко свих осталих, јасна и видљива као дан... То је она слика која је годинама била преда мном - Крст на Врху Атоса. Увек и сада поново... Само што сам вечерас овде... Могу да осетим његову благодат... Лагано тонем у сан, не чврст ни на тренутак, али сигурно опуштајући... Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога...  

Крај првог дела

Аутор текста:

Радољуб Ватазевић