27/14. jун 2012 04:30 Устајемо рано са намером да кренемо на време како бисмо до 6 стигли доле до Панагије и са остатком братије наставили пут. У току ноћи падала је киша, тако да очекујемо мокру стазу која неће бити баш лака за спуштање. Оно што видимо кроз минимални прозорчић не обећава - прилично је мрачно с обзиром колико је сати. Отварам врата и шокирам се. Магла је толика да не поверујеш, не види се буквално ништа, не могу да погодим да изађем ни корак од врата, а уз то је и мрак. Прва помисао је била да ћемо до Панагије тешко стићи и до подне, а камоли до договорених 6 сати. Након 15-так минута затезања крећемо у маглу и мрак, лагано бауљајући по замишљеној стази. Брат Александар нас испраћа, поздрављамо се у нади да ћемо се можда некад поново срести. Монаха Луке је нестало, легао je заједно са нама и после неких пола сата устао и изашао. Више се није враћао, нисмо га чули ни код цркве кад смо прошли поред ње. Вероватно је навикнут на самоћу побегао од гужве и негде себи пронашао мирније уточиште док се гужва не разиђе. Крећемо низбрдо молећи Бога да нам покаже пут, јер нам само очи мало вреде. Ми се полако привикавамо на ове пасје услове, а са сваким минутом светла је све више, магла је при дневном светлу све мањи проблем. Срећа да не пада киша, само сипи нека измаглица, кваси нам трепавице и обрве, али је стаза прилично проходна. Могло је да буде и много горе... Штап за који су нам саветовали да обавезно понесемо сада је од непроцењиве вредности. Колико нам ово лоше време смета за напредовање, толико ми у неку руку и годи, бар ћу што више времена провести овде, па макар било и у магли. Стално смо у некој журби, везани за време, чини нам се да увек негде каснимо, а време на овом месту ништа не значи... Ништа ми овде нисмо научили... Опет је све по старом. Колико сам се при пењању трудио да будем на почетку колоне, толико се сада трудим да заостајем. То ће ми бар мало ублажити горак укус у устима због проклете журбе. Мисли се надовезују једна на другу, кораци један на други и тако стигосмо до Панагије тачно у договорено време. Братија је изненађена, нису нас очекивали на време по овом кијамету, а Бога ми, изненађени смо и ми што смо успели.

07:45 Са Панагије крећемо тачно у 6 сати. Почиње ситна кишица која једног тренутка појачава тако да правимо малу паузу испод дрвећа. Без великих тешкоћа и изненађења напредујемо стазом низбрдо далеко брже него јуче узбрдо. Не треба се превише опуштати јер један погрешан корак и рецимо уврнут зглоб може целој групи направити страшан проблем. Код Ставроса поново правимо паузу, одмарамо и по договору крећемо сада другим путем - према Скиту Свете Ане.  

08:00 Стаза која води од Крста према Скиту Свете Ане уопште није примамљива. Сигурно да постоји и извесна доза умора која чини да нам изгледа одвратно, али није то главни разлог због кога поред неизоставне благодарности Богу и Пресветој Богомајци, захваљујемо нашем драгом брату и сапутнику Владану али свакако и капетану брода Агиа Ана који нам је препоручио пут са Клефтика. Ова овде је стрма, јако каменита, са крупним и оштрим камењем, на местима прелази у праве вододерине дубине чак и до висине човека. Имамо срећу што је бар суво. Да смо јуче кренули овим путем, сасвим је извесно да би се многи од нас поприлично деморалисали већ на самом почетку па би и исход наше свете мисије био неизвестан. После неких сат времена стижемо до првих келија Скита Свете Ане. Стаза прелази у степенице несразмерне величине тако да ми се чини како је ходање низ њих још теже неко без њих. У Саборном Храму Скита би требало да целивамо десно стопало Свете Ане, Мајке Пресвете Богородице.

08:45 Прве келије Скита Свете Ане који је сачињен од безброј келија и келијица, испосница и пећина разасутих свуда по врло неприступачном терену. Неке од ових места делују као права орлова гнезда смештена високо изнад провалије.

09:30 У Скиту имамо прилику да уђемо у Саборни Храм у коме нам износе део моштију Свете Ане. Поклањамо се и целивамо десно стопало мајке Пресвете Богородице. То нам добро дође као круна овог нашег похода у Светогорске висине. Господ и Света Дјева су нам све тако лепо уредили, чак и више него што смо прижељкивали. На сваком кораку смо бивали награђени Божијим благословом за свој труд... После малог освежења домаћим ратлуком и  домаћом ракијом - ципуром, крећемо наниже...Поново степенице, јако незгодне и бесконачне...

10:00 Ето, на крају - крај пута. Или можда нови почетак... Гледам на Скит Свете Ане који делује тако високо, а колико пре пар десетина минута сам био горе. Не видим Га више, али знам да је и Он негде горе, далеко виши и далеко надмоћнији и мада похођен пре тек пар сати сада још недоступнији и неприступачнији, Он - горостасни Атос... Гледам горе и осећам, осећам се тако пуно и празно у исто време. Душа ми је пуна утисака које ћу вечно носити са собом, а уједно и празна јер је један њен део остао горе у каменитим светим висинама. Ако не део душе јер је недељива и једна, а оно свакако неки део мене... Већ сада сам убеђен да ћу се овде вратити првом приликом која се укаже, да покупим тај део свога бића који сам ту оставио... Или можда да оставим још више? Било како било, сада смо још чвршће везани, Он и ја... Некада нас је везала само моја жеља, сад нас вежу сећања и успомене...Ако Бог да - ВИДИМО СЕ ПОНОВО...

       Крај

Аутор текста:

Радољуб Ватазевић