До острва Егина пловили смо бродом нешто више од сат времена. За то време смо се дружили, правили фотографије и размењивали по који утисак о Камаризи. Прво што смо угледали при доласку на острво била је мала бела  црквица, изграђена у приморском стилу, посвећена Светом Николи. Одморили смо мало при доласку, сачекали наш превоз и кренули ка манастиру. Како смо се приближавали све сам више проналазила сличности са великом светињом из наших крајева. Кривудави пут до манастира, доњи и горњи манастир, два велика чудотворца – Свети Нектарије и Свети Василије Острошки...

Пред капијом манастира дочекале су нас добре монахиње и сместиле нас у конаке. Одмах смо се запутили ка манастиру, како бисмо целивали мошти Светог Нектарија и присуствовали вечерњој молитви. Свеприсуство Господње и Светитељево осећало се на сваком кораку. Ушавши у порту, угледала сам телесним очима велику лепоту:  склад грађевина, раскошно дрвеће и цвеће. Духовним очима тражила сам трагове Светог Нектарија и свуда их видела – понајвише у одајама у којима је живео. Монахиња која је одлично говорила српски причала нам је о фотографијама на зидовима, о камену из Светитељевог родног места, о иконама пред којима се молио, коралима... Ми смо стајали пред  великом иконом Богородице, истом пред којом се молио Свети Нектарије, захвални Господу што нас је удостојио да се нађемо на овом месту.                                                                                                                       

Са доње стране манастира, неколико степеника ниже, налази се гроб чудотворца. Прилазили смо гробу и ослушкивали откуцаје срца Светитељевог. Задржавали смо откуцаје својих срца, не бисмо ли чули срце срца Господњег.                                   

„Тражите свакодневно Господа, али унутра, у срцу вашем, а не негде ван Њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престол Божији. Али да бисте пронашли Господа смирите себе до праха јер се Господ гнуша гордих, док штити и посећује срцем смирене.„ Свети Нектарије

Након вечерње молитве и целивања светих моштију неко време провели смо под четинарима испред конака, упијали ваздух, подједнако колико и приче својих сапутника.                                    

Ушавши у просторију за спавање запазила сам једну старицу, Гркињу. Лежала је на кревету, а многе жене рекоше како су је виделе још у луци Пиреј. Свака од нас као да је желела да се старица Антелики пробуди, како бисмо сазнале нешто о њој. Успеле смо да поразговарамо са старицом, она је говорила на грчком, ми на српском, одлично смо се разумеле... Добре жене даривале су јој новац и иконице, она их је благосиљала. Неко рече да Антелики подсећа на Свету Ксенију Петроградску. Ја јој даровах иконицу Свете Петке... Кад се светиљке погасише, дуго, у мраку, размишљала сам о томе како Свети Нектарије прилази свачијем кревету и са тим мислима утонула у сан. Пробудивши се, угледала сам звездано небо, помолила се и кренула са групом на литургију.

 „Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самога.„ Свети Нектарије

Борбу о којој је говорио Свети Нектарије видех својим очима. Снагу потеклу од вере у Господа осетих душом својом целом. Било је то пред капелом у којој се налази гроб Светитеља, пред почетак читања Акатиста Светом  Нектарију Егинском. Био је то један од најрадоснијих тренутака у мом животу, тренутак када сам осетила најживље присуство Господње икада.

Касније ћу,при повратку кући, у аутобусу, написати једну песму.                                                                                     

Пред полазак са Егине, отишли смо до доњег манастира који је у изградњи. На место ком смо се поклонили било је положено уснуло тело Светитеља.  Лепота икона, раскош грађевине, цвеће јарких боја, пространство и плаветнило остали су за нама, али и у нашим срцима – заувек.                                                                  

Помоливши се још једном, кренули смо ка пристаништу. Испратила нас  је наша старица Антелики, машући нам, радосно. У луци, пренего што ће кренути брод за Атину, са пријатељицама сам отишла до црквице и пред иконом чувара мога дома, Светог Николе, захвалила још једном Господу и Светом Нектарију.      

Негде после поднева, 12. октобра, из Атине смо кренули ка својој земљи, својим домовима и свакодневним обавезама. Било је одмакло вече када смо стигли пред Цркву Свете Петке у кањону Темпи. Преко висећег моста пешке смо дошли до капије цркве, а затим се упутили ка чудотворном извору Свете Петке. Кажу да је Светитељка пролила сузе међу стенама где сада извире вода и да је вода са извора лековита.Провлачили смо се кроз узан пролаз не бисмо ли се умили на извору и окрепили светом водом.

Пред капијом цркве, удишући мирис тамјана, ослушкујући звук потока, под гранама високог дрвећа држале смо се за руке и шетале – мала Милица и ја. Ходале смо, сакупљале суво лишће за Хербаријум њене старије сестре и правиле планове за будућност... Рекла је како ће једнога дана носити шлеп моје венчанице, на моме венчању...

Осећам,

Корак сам Ти ближе, Господе!

Слава Ти! И Теби, Свети Нектарије! Свети Јефреме сачувај стадо своје! Старче Нектарије Виталису  помени нас у молитвама својим! Света Петко, чувај чеда своја!  Амин

Крај

 При повратку са Егине, октобра 2015.

Аутор текста:

Гордана Рогић