У зору, 9. октобра, запутих се, по претходном позиву Светитеља, а онда и доброг пријатеља, на поклоничко путовање у земљу духовности – Грчку. У зору, са платоа Цркве Светог Ђорђа, са пет пријатељица кренула сам из родног Ужица ка Ваљеву. У Ваљеву нас је дочекала драга Оља и подсетила нас на план путовања. Посвећена свакодневним обавезама, нисам у данима пред полазак налазила времена за детаљније ишчитавање о местима, манастирима које ћу посетити, али сам, у молитви,  била утешна јер сам знала да ћу онолико колико буде требало и сазнати, и видети, и доживети.                                                                                                                                                          

Ушавши у аутобус, угледала сам радосну девојчицу која отежано хода до свог места за седење. Њена мама, још радоснија, као да је једва чекала да нам каже како је мала Милица у мају ове године била на Егини, како до тада није ходала, како се чудо Божије догодило... Помислила сам – Слава Ти, Господе и Слава Теби, Свети Нектарије! 

У Београду нам се придружио остатак групе, међу којима су били Отац Марко из манастира Јовања и Отац Мирко, свештеник из једног места у близини Пожаревца. Отац Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, дошао је да нас испрати и каже нам да ће на путовању искушења бити много, да због тога веру своју морамо појачати и држати се једни других, братски, у Христу. Након благослова Оца Михаила, кренусмо пут југа Србије, онда Македоније, до Грчке. Вођени речима Оца Мирка, из једне од његових многобројних беседа које смо слушали у аутобусу, ми смо били једно стадо, а он наш духовни пастир на овоме путу. Слушали смо једни друге, упознавали се и молитвама допуњавали, а било нас је са свих страна – из различитих крајева Србије, из Босне, Македоније, Норвешке...                                                                                                                                                  

У једном тренутку, током ноћне вожње, пробудила ме је песма „Маријо славна“. Слушала сам хармонију гласова путника и размишљала о блискости људи. Свако од присутних у аутобусу своје бреме је носио, али као да је оно постало и моје и као да мог бремена више није било на мојим плећима...

 Будим се, преда мном светлост и плаветнило мора. Налазимо се пред капијама Храма Пантократор. Осећам благост и чујем речи како се треба спремити за излазак из аутобуса. Претходне ноћи слушала сам како пријатељица Валентина наглас чита делове из књиге о Старцу Порфирију и сазнала да је Старац Порфирије Кавсокаливит открио овај некада заборављени манастир и често говорио како је Свети Пантократор  највећа светиња у Грчкој. Ушавши у цркву, поклонили смо се икони Старца Порфирија и придружили браћи Грцима на литургији. Након литургије поменули смо уснуле у Господу јер је био задушни дан, целивали смо свете мошти и крст Старца Порфирија, а онда отишли у трпезарију манастира где су нас радосно дочекале монахиње. У трпезарији нам је Наталија, која нас је дочекала у Грчкој, говорила о манастиру. Једна монахиња показала нам је снимак са таблета, забележено чудо Божије од пре неколико месеци. На снимку се види како један млад човек  хода по порти манастира – то су били први кораци у његовом животу. Ћутали смо, гледали се, слушали Наталију, а онда и појање монахиња...                                                                                                                                                                  

Храм Пантократор потиче из 9. века, кажу за њега да је „Неспавајући манастир“ јер се литургија у њему вршила 24 сата. Некада је манастир био мушки и имао око 600 монаха. У манастиру се налазе мошти игумана Нила. У катакомбама у порти манастира налазе се мошти убијених мученика, монаха. Поклонили смо се моштима, као и многим моштима светитеља које се налазе у једној келији са десне стране Храма. Окрепљени у вери, запутили смо се ка Храму Светог Јефрема Неамакријског.

Свети Јефрем живео је у 15. веку и 27 година подвизавао се и следио Христа. Турци су га заробили и мучили три месеца. Не желећи да се одрекне Христа, Свети Јефрем се упокојио и његове свете мошти открила је након више од 500 година мати Макарија, којој се светитељ јавио.  При уласку у порту манастира осетила се благодат Божија. Ушли смо у храм, целивали мошти Светог Јефрема, молили се, плакали... Посматрала сам своје сапутнике, дивила се снази њихове молитве и молила се Светом Јефрему – за ближње, сапутнике, за моје ученике (Свети Јефрем има посебну љубав за омладину, забринуту и у стању очаја). Имали смо довољно времена да упалимо свеће, оставимо имена за молитве, узмемо свето уље и видимо свето дрво маслине о које је био обешен светитељ.  Касније ћу, поред гроба Светог Нектарија на Егини, угледати икону Светог Јефрема и још више појачати молитву упућену светом мученику.       

После поднева стигли смо у Глифаду, сместили се у хотел и имали слободно време за одмор, дружење, шетњу поред мора, фотографисање и разговор са Оцем Марком. 

Следећег дана, у зору, кренули смо ка Камаризи.

Помисао на то да ћу присуствовати литургији у Храму Светог Нектарија и целивати руку Старца Нектарија Виталиса, коме се Свети Нектарије  јавио и кога је исцелио, испуњавале су моје биће тихом радошћу. Пред мојим очима најпре се појавио високи мермерни звоник, а онда и раскошан, од белог мермера  сазидан храм. Ушла сам и запутила се ка чудотворној икони свеца, моја радост је расла. Пажњу су ми привукла многобројна кандила која су била окачена по храму. Оља ми рече да су то дарови некада бездетних родитеља који су након молитава свецу добили децу. Након литургије приступили смо Светој тајни причешћа, а онда се запутили ка скромној кући у којој живи Старц Нектарије. Пред вратима зачух песму из Старчеве собе, чух како неко рече да је Старац тражио да се певају српске духовне песме. Полако и побожно, закорачих у Старчеву собу.

Опет зачух „Маријо славна“ и пролих сузе. Окренух се и међу присутнима погледом потражих драгу пријатељицу, моју сапутницу на многим путовањима. Изговорих јој погледом да сам срећна што заједно делимо овај тренутак. Запазих икону Светог Василија изнад Старчеве главе, а до Њега, у постељи међу многим иконама и икону Светог Аве Јустина Ћелијског. Целивах мошти у соби Старца и приђох његовој постељи. Осетих благост, целивах руку Старчеву и предадох молитву Господу. Старац Виталис је, поред благослова и понеког савета, сваком од нас даривао по икону на којој је уснули Свети Нектарије.                                                                                                                                          

У порти манастира, Оља и Наталија су нам делиле по комад фануропите, претходно освештане у храму  (Фануропита је колач који се у Грчкој прави сваког 27. августа.То је традиционални посни колач. Име је добио по светом Фанурију односно младићу Фануриосу који је у прошлости живео на острву Родос. Овај колач се прави и за потребу када хоћете нешто да нађете (нешто изгубљено или  посао, љубав, стан...), молите се светом Фанурију, направите овај колач и свети Фанурије ће вам донети оно што тражите или сте изгубили...). Обећале су да ће нам послати рецепт колача.

О љубави (Свети Нектарије)

Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добра и врлина. Волите, да бисте били вољени од других. Дајте Богу читаво срце ваше, да бисте остали у љубави. Не гледајте никада на тело или на лепоту његову, него на душу. Пазите на осећање љубави јер ако се срце не загрева чистом молитвом, љубав је у опасности да постане телесна и неприродна – у опасности је да помрачи ум и сагори срце.

Запутисмо се ка луци Пиреј, ка Егини...

Наставиће се...

При повратку са Егине, октобра 2015.
Аутор текста:

Гордана Рогић