Лето 2013 године

Двојица седе за истим столом, исто вино пију – једном прија другом не.

Преносим своје утиске, доживљаје, запажања са путовања - ходочашћа по непрегледним пространствима руских земаља, које красе светиње и светитељи већи и од саме "рођене" ( како сваки Рус назива своју земљу) којој иначе краја нема. Наглашавам, истичем да су моји утисци крајње субјективни, па зато прочитај, немој ништа да поверујеш, спакуј се, отпутуј и сам се увери. .

Туђе искуство може и треба да послужи само као провокација и иницијација човеку да и он крене, види и доживи. За такав подухват треба му, не много новца, и много, много љубави. Уколико љубави нема, пут је изузетно напоран. А ово је искључиво пут љубави, а љубав је неописива и никада није објективна она је интимна и универзално персонализована. Објективан и непристрасно је написан телефонски именик, ред вожње итд. Записивао сам ја и те детаље као што су: час поласка из једног места, час доласка у друго, километражу, временске прилике, јеловник и безброј других података али о томе нећу овде.

Дакле, кренули смо на овај далеки пут, од неких 8-9 хиљада километара да души лек нађемо. Тако је и било. Нађосмо га у светињама међу вечно присутним и непролазним светитељима.

Украјина, Русија, Белорусија. Земље у које је Православље релативно касно дошло Велики кнез Владимир кренуо је из града Херсонеса (Крим) да крштава земље Руске у 10-том веку (988 године).

Украјина, после Русије, највећа европска земља. Непрегледна пространства, степе, сунцокретова поља чији се почетак и крај не може ни дурбином сагледати - бескрајна равница у односу на коју је наша Војводина као пољанче. Земља богата, села сиромашна, куће покривене салонитом (ограђене са изненађујуће и неразумљиво малом окућницом). Стижемо у мало место - скоро село - Почајево.

На врху брега, који доминира овим крајем, као да је окачена о небеса и спуштена на тај врх (имам осећај да лебди и даће се једног момента вазнети на небеса), столује чудесна ПОЧАЈЕВСКА ЛАВРА (Лавра је назив за велики манастир - духовни центар, где, практично, постоји све што је потребно монасима који живе у лаври. У Украјини их има 3, у Русији 2, мада има и оних који и Псковско-Печорски манастир називају лавром.). Унутар Лавре све врви од радова, многи храмови су прекривени скелама освежавају се фасаде, врше се консервације, граде се нови паркинзи, проширују стари, граде се нови конаци треба примити, угостити хиљаде и хиљаде ходочасника којих је сваке године све више и више. А смештај у конацима је више него добар - чисто, удобно, пространо.

Предстоје ми незаборавни сусрети са људима и са светињама. Владика, непосредан, простосрдачан, човекољубив, посвећује нама своје драгоцено време, весело проповеда, фотографише се стрпљиво са групама и појединцима, започиње и пева "Тамо далеко", а ми га са сузама пратимо у песми и молитви - манифестација љубави у срцу Почајевске лавре.

За мене и мог пријатеља Владу незабораван је био и сусрет и разговор са Валеријем, човеком из обезбеђења Лавре, у униформи официра са чином...али то није овде важно (иначе он је Рус на дужности у Украјини). Упознавање се десило спонтано, срдачно, присно а још кад је чуо да смо Срби потекла је она чувена хришћанска - православна руско-српска братска прича. Не бих овај сусрет и утисак навео овде да то није, просто, правило приликом сусрета Руса и Србина. Кад чују да смо Срби, изливи њихове љубави према нама су такви да добијам утисак да они више воле нас него што ми волимо себе - то је мој утисак. На крају полусатне непрепричиве приче Валериј из унутрашњег џепа униформе вади неки списак и показује нам уз речи:"Видите коме се ја молим". Гледам, на трећем месту записано је име нашег најсветијег,благопочившег Патријарха Павла. Сузе су потекле и мом пријатељу Влади и мени. Ми Срби нисмо свесни кога имамо. Рус, који, у својој земљи има св. Сергија Радоњешког, св. чуд. Серафима Саровског, св. Јована Кронштатског и још хиљаде чудотвораца, стараца, светитеља...моли се нашем најсветијем Павлу - Патријарху српском. Слава Богу, здравље и свако добро руском брату у Христу - Валерију.

Улазим у Успенски храм, у одређено време са неба силази Богородица Почајевска - наиме чуд. Икона Богородице Почајевске смештена је високо у куполи Храма, ланцем се спушта и тада хиљаде верника прилазе и целивају чудотворну икону, задржавају се 10-ак секунди како би сви верници, који стрпљиво стоје у реду, били у могућности да се и они прекрсте и челом и уснама дотакну чудотворну икону. На овом месту ћу записати да немам право да на себе узмем одговорност па да у име свих говорим о томе шта човек осећа приликом непосредних сусрета са чудотворним иконама, нетрулежним моштима светих и другим светињама. Ја знам шта сам осећао и како сам се осећао у наведеним ситуацијама, други нека сведоче за себе. Било би гордо и претенциозно да ја говорим о томе.

У оквиру ове Лавре је и храм у коме се налази чудесна пећина у којој се подвизавао св. чуд. Јов. Кроз узани камени отвор, кроз који не може ни физички да прође мало пунија особа (а неком се "не да да уђе"), наглавачке улазите у непознато - треба имати храбрости и вере па учинити овај подвиг - ето за мене малог, безначајног, додуше верујућег, по мери колико ми је дато од Господа, и сам улазак у пећину, где је свети провео године у молитви, је представљао велики подвиг.

Наставиће се.....

Београд 14.04.2014. год.

Аутор текста: 

Мирољуб – Цале Сератлић

Аутор фотографија:

Драган Петровић