ХОДОЧАШЋА У НАЈАВИ - ПУТЕВИМА ХОДОЧАСНИКА - кликните на линк и упознајте наша ходочашћа

Научила сам да верујем како случајност не постоји. Људско биће има потребу да увек зна шта је разлог неком дешавању, а будући да не налазе разлог, људима је само лакшеда мисле како је нешто било пука случајност,него да претпоставе да постоји неки дубљи разлог иза свега.

Тек када одустанемо од потребе да знамо све, овде и сада, тада можемо да живимо живот украшен предивном Божијом стазом. Бог нам је дао пуну слободу, слободу мишљења и слободу деловања. Али са нашим претрпаним умовима вежемо се у ланце размишљајући и превише о томе зашто се ствари дешавају, када ће се десити, и како ће се десити, уместо да прихватимо и живимо у тренутку.

Као мала девојчица знала сам да постоји Бог и разлог за све што се дешава. Једном сам питала тату да ли зна ко је најбољи доктор на свету, а пошто је моја мама доктор он је претпоставио да мислим на њу, међутим, рекла сам: ''Не, ниси у праву, најбољи доктор је Бог''.  Кад сам имала три године знала сам да кажем родитељима: ''Имам толико питања које бих вас питала, али ви не знате одговоре, па вас нећу питати''. Тада сам знала да једино Бог има одговоре на сва моја питања, па када будем спремна он ће их поделити са мном.

Док растемо наилазимо на многе тешкоће и онда почињемо да сумњамо, а не би требало. Протеклих тринаест година живела сам са повредом која ме је спутавала у много чему. Била сам живахно дете, што се каже ''није ме држало место'', није било спорта који нисам играла, песме коју нисам знала, детета које ми није било пријатељ, али све се променило када сам пала и повредила руке, лактове и колена. Дуже време нисам хтела да саопштим мојим родитељима да сам се повредила, делимично што сам била уплашена да ће се наљутити на мене што сам тако неспретна, а делимично да се они не брину, и све тако док више нисам могла трпети бол.

Тада су кренуле посете лекарима и престале моје дечије забаве, или сам ја бар тако мислила. За две године нисам имала ни дијагнозу и када сам је коначно добила, била је погрешна. Такозвани најбољи доктор у Торонту је за мој случај предложио експериментални лек, што је, срећом, моја мама одбила знајући да то само може погоршати моје здравствене проблеме. Након одустајања од канадског приступа лечењу моја породица ме одвела у Игало у Институт за рехабилитацију, где су ми, морам признати мало помогли, јер проблеми са мојим лактовима су поправљени, али су проблеми са рукама и коленима су и даље остали.

У мојој глави је већ била одлука да ако ми ово не помогне, онда више неће бити помоћи и да ће све бити само губљење родитељског, и времена и новца. Истренирала сам се да живим са болом и ограничењима, будила сам се ујутру говорећи мојим родитељим да је све уреду. Било је бољих и лошијих дана али сам морала да се одрекнем многих ствари које сам волела, као што је свирање клавира, играње фолклора, или једноставно употреба дечијих игралишта попут друге деце. Хомеопатска терапија коју ми је мама давала је учинила да моје руке не буду горе, нити да се упале и боле као на почетку, (осим када би их превише употребљавала), али нису ни постајале боље. Свако јутро, нарочито за време зимског периода, требало ми је најмање један сат да се покренем из укочености у којој бих се пробудила.

Кад сам била 7. разред основне школе пожелела сам да постанем архитекта и две године касније рекла сам себи да ћу да студирам на Универзитету у Ватерлу.

Кроз целу средњу школу припремала сам мој портфолио и трудила сам се да имам одличан успех како бих могла ући на Универзитет, знајући да на Архитектуру примају само 5% студената од укупног броја који су аплицирали. Да није било мојих родитеља и оца Луке ( игумана манастира Карно ) питање је да ли бих уопште и имала портфолио, а у свему ми је пуно помогла и моја сестра Миња.

Како сам одрастала моје руке су ми се све мање свиђале, успоравале су ме у свему и у глави сам створила слику како су и ружне. Али моји родитељи и отац Лука су ме индиректно терали да креирам разне ствари са рукама, укључујући и цртеже за конаке у манастиру Карно.

Дан када сам сазнала да сам примљена на Архитектуру је био један од најсрећнијих у мом животу. А кад су почеле студије, било је као да су се остварили сви моји снови, чаки и више... али је још увек један проблем постојао, што сам имала више идеја, што сам више послова обављала, моје руке су постајале мање покретљиве, а све су више болеле.

Кријући бол од других градила сам око себе невидљиви зид, како бих себе заштитила, не знајући да ако не допустим негативним емоције да изађу напоље, не бих могла ни примити позитивне. Покушала сам да се извучем, упорно радећи током године, често и до максимума, али када је завршни пројекат дошао на ред, нисам више имала снаге, нисам могла наставити... Плачући сам назвала родитеље и саопштила им да моје руке не могу да прате моју ум. Родитељи су одмах дошли, смирили ме, купили ми ''лонгету'' за ручни зглоб, па сам уз пуно суза и зноја завршила успешно прву годину архитектуре.

Међутим, завршетак прве године ми није пуно значио ако не могу, због руку, да наставим даље студирање. Будући да много волим архитектуру, нисам могла тако лако да одустанем. Савладала сам одбојност ка посетама лекарима и рекла сам родитељима да желим да ми се успостави права дијагноза и да урадим све што је могуће овог лета да поправим руке до тачке да могу да трпим бол и да наставим школовање.

Док сам још била у Канади пронашли смо доброг физиотерапеута, свакодневно сам радила вежбе како би дошло до побољшања, али ништа није било загарантовано. Планирани годишњи одмор у Србији био је и у сврху проналажења доброг рехабилитационог центра, неке добре бање за побољшање мојих руку. Са мојом породицом сам отишлау бању Врујци.

Ако ме питате зашто смо изабрали баш бању Врујци, од свих познатих бања у Србији, не бих знала разлог, али је све постало јасно недељу дана касније. Третман у бањи Врујци ми је личио на својеврстан затвор, бар такву слику сам створила у мојој глави, била бих  свакодневно упакована у бањско блато, као свезана у пругасто одело, а после тога би физиотерапеут толико јако савијао моје ручне укочене зглобове да сам желела да вриснем свим својим плућима... Свакодневни бол удружен са мојим лошим расположењем се све више и више  увећавао, па сам наговарала родитеље да се возимо у Ваљево и оближња места како бих бар на кратко побегла из ''затвора''.

Једног дана кад смо се возили натраг за бању, имала сам јаке болове у рукама, мој тата ме је упитао да ли бих могла и, само ако желим да на само неколико минута свратимо у манастир Јовања. Без размишљања сам рекла: ''Да'', и то је, вероватно, моја најбржа и најбоља одлука до сада направљена.

Ту, на манастирском имању под дрветом је седео игуман манастира, отац Михаило, који нас је дочекао широког осмеха и још ширег и топлог срца. Понудио нас да седнемо, и започео са нама разговор. Одмах ми је на почетку, и не знајуће за моје проблеме, рекао: '' Ти имаш јачи дух од тела, и мораш да вежбаш тело како би могло да прати твој дух'', и тако неколико планираних минута у манастиру се претворило у неколико сати.

Од тог дана, после сваке терапије из бање бих ''бежала'' у манастир Јовања. Отац Михаило је поменуо да ће ускоро водити групу ходочасника на поклоничко путовање у Грчку, и ја сам, поново, без размишљања, рекла како бих и ја волела да идем, знајући у дубини душе да би то било заморно путовање аутобусом, и да никога не познајем, и да бих пропустила да се видим са мојом широм породицом, коју, иначе, виђам само једанпут годишње.

Аутобус је већ био попуњен, али отац Михаило је видео да ја, заиста, желим да идем и рече ми да ће ме протурити и да могу да седим поред њега. И онда, за неколико дана се, опет, неким ''случајем'' отворило још једно место, и моја мама је могла да крене са нама. И тако, ја сам у аутобусу који вози ка светој Грчкој, ни не слутећи шта ће се догодити.  Овом поклоничком путовању, се у задњи час, и то сасвим ''случајно'' придружила и девојка по имену Јована, која је у трену постала моја сестра, и уселила се у моје срце тако брзо, као звезда падалица...

Крај првог дела.

Аутор текста:

Миа Милановић