ХОДОЧАШЋА У НАЈАВИ - ПУТЕВИМА ХОДОЧАСНИКА - кликните на линк и упознајте наша ходочашћа

11 јули 2015. године је дан којег никад нећу заборавити, и имам поребу да тај дан поделим са целим светом.

Прича се да је Свети Нектарије са Егине рекао да нико њему не долази, а да га он није позвао, и нико од њега не одлази,а да није добио оно због чега је дошао код њега. Да будем искрена, нисам знала због чега сам дошла, знала сам да желим да ми руке буду боље, или сам можда само дошла по одговоре на питања које сам у себи постављала кад сам била мала девојчица. 

Први моменат у којем сам осетила да се догађа нешто чудно, нешто,заиста, ван овог света, је кад сам прекорачила праг и ушла у собу старца Нектарија Виталиса, живог сведока, кога је свети Нектарије Егински излечио од рака на плућима. За трен, кад сам покушала да уђем у собу, нешто ме је зустављало, и нисам могла ући док нисам употребила сву своју снагу, а онда кад сам успела осетила сам како је нешто пукло у мојим грудима. Тај физички осјећај пуцања грудног коша није био болан,  далеко од тога, већ као да се отворио део мене, мени до тад непознат, и наједном сам почела да плачем, и плачем, као никад пре... Мама и Јована су дотрчале до мене питајући ме шта се десило, али ја им нисам могла рећи разлог мога плача, нити сам била тужна, нити сам била срећна. Сада схватам да сам се чистила од свих емоција које сам држала у себи све ове године, и да је то, заправо, пукао ''невидљиви'' зид који сам пажљиво градила како бих се ''заштитила''.

Мислећи како је то унутрашње чишћење све што сам задобила овим путовањем, била сам више него задовољна, другачије сам посматрала свет и осећала сам се лакшом. Онда смо посетили манастир Пантократор за кога је свети старац Порфирије Кавсокаливит рекао да је највећа светиња на тлу Грчке, и прича се да је ходао по манастиру врло пажљиво јер је његовим очима видео мошти пострадалих мученика и није хтео да стане на њих.

И ја сам зажелела да видим то што је видео преподобни старац, али је то за мене било немогуће... онда сам чула један нежан глас, који је допираоиз средине окупљеног народа. Кад сам пришла мало ближе, видела сам да је то био глас игуманије манастира мати Стилиани, која је у том тренутку показивала на малом рачунару видео запис о младићу који је у манастир дошао у колицима, није могао да хода 20 година, и који је овде проходао. Каже како је рекла младићу да мошти мученика могу да му помогну само ако он верује у то. Тада сам рекла у себи: '' Ја верујем'', и у пола моје мисли, тета Маца, мајка оца Михаила, ме је зграбила и кроз окупљени народ ме је провукла до моштију. Кренула сам да се поклоним моштима и она ми рече да ставим руке на њих, међутим, монахиња која је држала мошти је молила народ да се мошти не дотичу. Ухваћена између две ватре, одлучих да, ипак, само наднесем руке над свете мошти, али сасвим ''случајно'' моја два прста дотакоше свете мошти.

Од тог момента ја чак ни не знам шта сам осећала, стога опростите ми што не могу да то све добро опишем, јер не постоје речи које би могле то описати. Када су моји прсти дотакли свете мошти, моментално сам осетила струјање кроз моје цело тело, а моји прсти су почели да трне, као да су укључени у струју. Онако збуњена, не знајући шта се то са мном дешава, стала сам у ред да бих пришла и игуманији Стилиани да ме благослови са другим светим мошти. Када је она то урадила, ја нисам осетила ону физичку енергију поново, међутим, моје круте руке, које сам увек осећала као камен, наједном су постале као спужва.

Водопад суза који сам доживела код старца Нектарија, се поново вратио и почела сам толико да се тресем да сам села на под и плакала, плакала... Нисам чак имала снаге ни маму да потражим и да јој саопштим шта ми се десило, нисам могла да се концентишем ни на шта. Недуго затим, мама и Јована су дотрчале до мене и питале ме, поново, шта није у реду, зашто толико плачем. Нисам имала речи да им кажем шта се дешава, само сам подигла руке и стиснула прсте у песнице, јаче него икад до тад... Њих две почеше да плачу и да ме грле, и то је био први пут да кад сам истински доживела лепоту суза радосница. Јована је отрчала до оца Михаила да му каже шта се управо десило, а он је то саопштио мати Стилиани. Она ме је одмах позвала по имену, имајте на уму да је она говорила само грчки, али срећом ту је била Наталија која је све преводила. Када сам дошла до мати Стилиани, она је узела одређене свете мошти и њима закрстила моје шаке и руке до лактова.

Електрицитет и утрнутост које сам осетила раније, сада су постали много јачи, све од рамена до врхова прстију. Осетила сам као да немам више руке него крила и као да летим. Иако је око мене било стотињак људи, ја сам једино видела мати Стилиани, и по први пут за тринаест година, дивне руке...

Наталија је превела игуманији да сам ја студент архитектуре и рекла јој за моју патњу са рукама, а мати Стилиане се, држећи ми руке, окренула ка мени и рекла: '' Сада, користи ове руке, ради са њима све, и донеси диплому овде''. Завршивши са мном отишла је да помаже другима. Онда су други људи почели да ми прилазе,  да ме грле и питају шта ми се догодило, и да будем искрена, нисам ни сама била сасвим сигурна. Али једна особа се нарочито истакла.

Он је био студент теологије из Либана, питао ме је да ли причам енглески и да ли му могу објаснити шта се десило. Рекла сам му да сам имала 13. година стару повреду руку, која је управо исцељена. Питао ме је чиме се бавим, рекла да сам му да сам студент архитектуре. За тренуак је застао је и рече ми:'' Могу ли ти нешто показати''? Испружио је своју леву руку. Онда је објаснио да је пре две године доживео саобраћајну несрећу и да од тада не може да савије прсте леве руке. Рече да се свакодневно моли Богу и светитељима како би повратио снагу и функцију леве руке. И онда је казао нешто што ја никада нећу заборавити: ''Управо сам схватио зашто Господ није услишио моје молитве, не треба ми пуна функција руке, могу јести, могу возити ауто, могу бити студент теологије, али теби требају руке за архитектуру и Бог нам свима даје управо оно што нам стварно треба''.

Сада, зашто ми Бог није раније дао здраве руке, зашто је све трајало 13 година и зашто сам морала проћи кроз патњу и трпети бол. Можда зато да не бих користила моје таленте на зло, или можда да научим да се вредне ствари не могу постићи без, бар мало, труда и жртве или је просто било да се овим чудом ојача моја вера, вера људи око мене и надам се читаоче и твоја вера.

Не знам разлоге који стоје иза свега, али сам сигурна да они постоје и да није све само пука случајност. Све што знам је да ћу користити ове руке од сада на начин као што их и користим управо сада пишући ову причу и делећи је са вама.

Након што сам тражила помоћ од највећих стручњака из целог света, а доживела ово што се збило 11. јула, моја изјава као детета показала се истинитом: ''Бог је најбољи лекар у свемиру''. Моје чудо се догодило 11. јула у Грчкој, али нико не зна када и где ће се његово или њено десити.

Рекох, недавно,монаху Јакову из манастира Тврдош за ово чудо, а он ми рече, "дивно и драго ми је због тебе, али чуда се дешавају сваки час. Много је веће чудо то што ти тинејџер, у данашње време и у оваквом свету, имаш веру и идеш у цркву редовно''.

Нисам сигурана које је веће чудо, али знам ниједно није могуће без вере, наде и љубави.

Аутор текста:

Миа Милановић

Торонто, Канада

Напомена: Миа Милановић као и уреднички тим сајта Црква Уб, поседују велики број фотографија из манастира Пантократор на којима је игуманија Стилијани, монахиње и исцењена Миа. Али по послушању мати игуманији Стилијани која нас је замолила да се њене и фотографије њених монахиња не износе у јавност, ми их нећемо објавити.