Окупили смо се испред Храма Светог Саве на Врачару у петак 30. новембра 2012. године у 22 часа.

Идемо у званичну посету коју су уприличили Митрополија београдско-карловачка и црногорско-приморска први пут после 97 година.
Организатор ходочашћа је господин Зоран Вучић из Патријаршије. Иако на пут крећемо по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, ушли смо у малу цркву Светог Саве да нам свештеник, о. Михаило, очита молитву за срећан пут, јер молитве никад није много.

Tоком молитве дошло је до радосног и жељеног сусрета и разговора душе са Богом – живим и вечним извором живота, истине, свеколиког добра и лепоте. Благодатна атмосфера храма и речи молитве допринеле су духовној радости и смирењу пред пут. Потом смо се поклонили Крсту који носимо на дар православној цркви Свете Тројице у месту Врака код Скадра у Албанији, Крсту који је ношен и у Јерусалим о Васкрсу 2012. године – на Голготу Га је изнеo Милан Тадић младић из Борова насеља, Крсту који је био и у Јадовну, у Јасеновцу, 40 дана у цркви Светог Василија Острошког у Шапцу…

При заузимању места у аутобусу осетила се неограничена и свеобухватна љубав Христова – намењена људима свих времена – у савршеном миру заузели смо места и осетили да смо сви деца једног Оца Бога и да смо међу собом браћа и сестре, иако је до тог тренутка мало ко познавао свог сапутника. Ја сам свог сапутника, брата у Христу Ивана Зечевића први пут те вечери сусрела.
Кренули смо у 22 часа и 50 минута.

Ноћ смо провели у аутобусу, уз молитву четворице свештеника који путују са нама: о. Богдан из цркве Светог Георгија на Бежанији, о. Влатко из Петровца на Млави, о. Иван из цркве Светог Василија Острошког у Шапцу и већ поменути о. Михаило из цркве Светог Томе на Бежанијском гробљу у Београду, који сваког понедељка служи литургију у Вазнесенској цркви у Београду, јединој цркви у Београду у којој се литургија служи сваког дана.
Субота, 1. децембар 2012. године.

Мало ко је у аутобусу спавао. Када је јутро свануло, на једном делу хоризонта пламен је захватио један мали део неба - као да се сунчев колут пробио тим путем, а затим се поново изгубио у сутону јутра. Гранични прелаз Мехов Крш - Црна Гора, прешли смо у 6 часова. Четрдесет и пет минута возили смо се кроз шуму путем прекривеним снегом. Свуда око нас бели хладни снег, а наше душе и наша срца греје Крст који све време пута стоји у аутобусу уздигнут на другом десном седишту.

Гранични прелаз Кула – улаз на српско Косово- прешли смо у 7 часова. Милиционари су били веома љубазни, али су нас замолили да Крст положимо и иконе са шофер-шајбне склонимо како не бисмо имали проблема при вожњи по Косову и Метохији.
У Пећку Патријаршију смо стигли у 8 и 10. Литургију је служио владика Јован Ћулибрк, који је чекао на наш долазак готово пола сата, а ми смо стигли са закашњењем на читање из дела апостола. Младићи из аутобуса, и увек приправни Зоран Вучић, поставили су Крст који носимо и на Њега прислонили икону Блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла. Поред Олтара, с леве стране Царских Двери, биле су отворене мошти Светог Никодима, а са десне стране мошти Петозарних мученика: Светог Аксентија, Светог Јевстратија, Светог Мардарија, Свете Евгеније и Светог Ореста.

Свима нам је пријала трпеза љубави коју су нам припремиле монахоње Пећке Патријаршије (супа, пасуљ, салата од слатког купуса, посни колач… све слађе од меда).

Неколико пута сам улазила у манастир и ко зна зашто мислила на Светог Саву, који је велики печата наше историје. У праву је био Јован Дучић кад је рекао да је Свети Сава по чистоти и непорочности сопствене личности, по лепоти и обимности своје мисије и по државничкој продорности и стварању једна од највећих фигура европског дванаестог века, века богатог мистицима, века светог Бонавентуре и Дантеа.
После ручка шетали смо, читали молитве, били на гробу Карића, сместили се у собе и у 13 и 30 кренули у Гораждевац, једино српско село у овом крају.
Милан Тадић све време брине о Часном Крсту – уз помоћ господина Вучића уноси Га у сваку светињу у коју ћемо ући и потом Га, све до Скадра, до цркве Свете Тројице у Враки, држи уза се на другом десном седишту у аутобусу. И ми сви, све време пута, осећамо благодат Крста који нас чува и води до жељеног циља.

Идемо по позиву мештана који нас с радошћу дочекују. Свештеник, о. Југослав, говори нам о Гораждевцу, месту чији постанак датира из 1220. године. Поздравио нас је и директор средње школе из Гораждевца и саопштио нам да Гимназија „Свети Сава“ у Гораждевцу слави сто година постојања идуће године и позвао нас да се догодине придружимо слављу.

У Гораждевцу смо посетили цркву Рођења Пресвете Богородице и цркву брвнару из 14. века - посвећену Светом Јеремији ,која је под заштитом Државе Србије и Завода за заштиту споменика, али је у веома оронулом стању, све иконе су покрадене и делује тужно, напуштено и заборављено.
Сузних очију поклонили смо се гробу Ивана Јововића (1984-2003), дечака кога су, као и његовог друга Пантелију, убили Арнаути једног летњег дана док се са децом купао у реци Бистрици.

У 15 часова смо кренули и у 16 часова стигли у манастир Високи Дечани. Готово два сата били смо у овој Светињи у којој сам први пут осетила, макар и за тренутак, да смо пошли за Христом, узели крст свој, одрекли се себе и да трудом и молитвом и духовним подвизима покушавамо да угодимо Богу и досегнемо духовно савршенство. Ту у Високим Дечанима, које сазидаше Немањићи, који су потрошили све своје „куле гроша и дуката“ да узвисе име Господње и да узнесу мученика са Голготе, упијам лепоту Светиње и фрески изниклих из кичица Немањићких славних сликара.
После послужења које нам је заиста пријало ( кафа, чај, ракија, сок од нара и кекс), вратили смо се у Пећку Патријаршију на конак,  јер сутра рано устајемо и, уз Божју помоћ, крећемо пут Скадра.

Недеља, 2. Децембар 2012. године
Сви смо благовремено устали и већ у 4 сата и 15 минута кренули у Албанију. У аутобусу смо, са свештеницима, певали тропаре Светом Николи, Светом Сави, Богородици песму „Достојно јест“ и захваљивали Богу што нас је удостојио овог путовања.

Пут нас је водио преко Дечана, Ђаковице, Призрена и Драгаша. На излазу из Косова, на граничном прелазу Врбница, на који смо стигли у 6 часова, били су веома љубазни, нису тражили ни личне карте ни пасоше – тако смо избегли да нам ударе печат Косово Република који би морали у Београду да поништимо. На гранични прелаз KUKES MORINE стигли смо у 6 часова и 15 минута и већ у 6 часова и 30 минута ушли у Албанију. Грешком смо отишли у место Кукес, уместо да пређемо мост и кренемо пут Тиране, односно Скадра. Изгубили смо петнаестак минута, али се то показало добрим јер нас је сустигао комби са децом из Велике Хоче која учествују у програму. Било нам је лакше што сад заједно идемо до Скадра.

У цркву Свете Тројице у месту Врака крај Скадра стигли смо у 10 часова и 15 минута. Чекали су наш долазак. Литургију је служио Његово Високо Преосвештенство Господин Амфилохије, митрополит црногорско-приморски.
После литургије уручили смо Грамату патријарха српског Господина Иринеја и Крст који смо донели старешини Храма Свете Тројице и, после дирљивог говора митрополита Амфилохија, у 13 часова у колони кренули до места где је сахрањено око 12000 српских и црногорских војника погинулих 1912-1913. у борбама против Османлија за ослобођење Албаније.

Сат и петнаест минута ишли смо путем који је био узан, трошан, каљав, једва проходан, до места на коме леже кости похрањених бораца. Гробница има необичан назив: Брдањола. То је запуштено и глухо гробље које ни у трње није зарасло! Ту влада најдубљи заборав и стравичан мир.
Киша је лила као из кабла, небо се проламало од грмљавине а митрополит је педесет минута држао парастос. И видела сам чудо: ми сви мокри од кише која непрекидно пада а свеће на гробу, крај крста на коме само стоји 1912-1913, горе пуним пламом!

Истим путем смо се вратили и у 16 и 30 стигли у Скадар где нам је, у ресторану Buna Park приређен свечани ручак. Митрополит Амфилохије је благословио трпезу ( свако је на огромном тањиру добио: пастрмку на жару, кромпир салату, маслине, парадајз, краставац и зелену салату; а на столу су биле флаше белог и црног вина, воде и сокова) и мислим да је сад ручак свима пријао.

Потом је изведен пригодан програм у коме су учествовали:дечак - виолиниста из Скадра, деца и одрасли у народним ношњама из Велике Хоче, хор и рецитатор из Херцег Новог, ансамбл „Коло“ из Београда, гуслар из Подгорице…

У 19 и 30 смо кренули на пут, ка Будви јер је митрополит Амфилохије благословио да коначимо у манастиру Подмаине изнад Будве.
За пола сата смо стигли на гранични прелаз. У истој згради се налази и албански и црногорски гранични прелаз. У десет минута после поноћи смо стигли у манастир Подмаине. Сат после поноћи легли смо, а ујутру рано треба да устанемо да бисмо присуствовали јутрењу.
Понедељак, 3. децембар 2012. године

На служби јутрења били смо од 5-8 часова. После послужења које су нам уприличили монаси манастира Подмаине (чај, кафа, кекс) кренули смо, у 8и 50 ка манастиру Цетиње.
У манастир Цетиње стигли смо у 9 часова и 50минута. Поклонили смо се нетљеном телу Светог Петра Цетињског, десној руци Светог Јована Крститеља и делићу Часног Крста на коме је Господ страдао.

На излазу из манастира сачекао нас је снег. У 10 часова и 25 минута кренули смо ка манастиру Дајбабе.
У манастир Дајбабе стигли смо у 11 часова и 20 минута.

Наш сапутник, о. Михаило је отворио кивот у коме лежи Свети Симеон Дајбабски и ми смо лагано прилазили, целивали мошти, и с радошћу прилазили о. Михаилу да нас мироше. На излазу из манастира сачекао нас је о. Лука, игуман манастира, који нам је дао пар основних података о манастиру.

Тачно у подне кренули смо ка Подгорици и у 12 часова и 20 минута стигли у Саборни храм Христовог Васкрсења. Пошто горња црква још није завршена, сишли смо у крипту у којој се налази црква посвећена Свим Светима. Ту нас је лепим поздравом дочекао надлежни свештеник, а о градњи Храма, почев од камена темељца 1993. године до данас, говорио нам је братанац митрополита Амфилохија Радовића, инжењер Радован Радовић.
Наставили смо пут ка Острогу у 13 часова и 10 минута.

У манастир Острог стигли смо тачно у 14 часова. И овде нам је уприличен веома леп дочек. Ручали смо у две групе (супа, гулаш од печурки са макаронима, диван печени кромпир са алевом паприком, салата од паприка из туршије, мандарине, поморанџе, јабуке…) и комбијем по групама отишли у Горњи манастир.

Није било гужве па смо и по неколико пута прилазили Светом Василију Острошком да целивамо Његово Свето Тело и молимо за испуњење понеке жеље.

За Београд смо кренули у 17 часова и 15 минута и стигли сутрадан ујутру у 5 часова и 30 минута.
Мало је рећи хвала свима који су омогућили да се ово ходочашће реализује. Ипак, велико топло људско хвала треба рећи господину Зорану Вучићу који је целог себе уткао у реализацију овог ходочашћа, био увек будан и присутан у прaвом тренутку на правом месту, и дао себе у свој пуноћи знања и умења да нам свима буде изузетно лепо.
И још нешто – господин Зоран Вучић је неколико пута нагласио да читаво путовање не би било остварено да није било свесрдног ангажовања госпође Ружице Милић из Канцеларије за Косово и Метохију. Зато смо дужни да и Ружици Милић упутимо једно велико ХВАЛА!

        Aутор текста:

мр Верица М. Ракоњац-Павловић