Следећа година брзо је дошла. Одређен је и датум и место поласка. Испред Храма Светог Вазнесења Господњег на Убу, 27. маја 2013. После молебана који је у поводу нашег поласка одржао Отац Милан, испраћени од најближих, кренули смо на пут дуг скоро 750 километара. Вођени вером у Бога и жељом да успемо у науму, направили смо први корак.

План нам је био да прелазимо у просеку око 32 километра дневно и да за 22 дана стигнемо до хиландарског метоха Мило Арсеница, надомак Јерисоса, у Грчкој. У пратњи нам је био ауто и возач, мој стари другар Мирослав, колега са факултета, рођени Чачанин. Првобитна намера била нам је да спавамо под шатором, у врећама. Хладно и кишовито време натерали су нас да одмах одустанемо од тога и да одмор потражимо у мотелима или преноћиштима на путу.

Тог дана прешли смо планираних 34 километра до Трбушнице, села између Лазаревца и Аранђеловца. Заноћили смо у етно селу у Бабиној Реци благодарећи нашем духовном брату Душану и његовим пријатељима из Лазаревца.

Пут смо наставили наредног јутра, до Тополе требало нам је око осам сати и нешто преко 35 километара хода. Са јоше већом страшћу и жаром следи најдуже дневно путовање, 39 км до села Цветојевац. Прешли смо успешно више од сто километара и доживели један од најлепших сусрета и догађаја на целом путовању. Отац Сретко, млад парох, тек три месеца у парохији у Цветојевцу, са породицом, супруга и троје деце, гостопримио нас је како то само Србин православац зна. Послужење, мед, ракија, блага реч и корисни савети. Отац Сретко први пут био је на Светој Гори 2009. године и у Хиландару остао дан дуже него што је било планирано. Брод из Уранополиса није испловио због невремена на мору, а у том броду требало је да будемо ми, ходочасници са Уба. Судбина нас је по други пут повезала, Отац Сретко остаће једна од светлих фигура нашег поклоничког путовања.

Низали су се километри и места. Невреме на Црном Врху изнад Јагодине. Једини озбиљан проблем са невременом имали смо тог четвртог дана пешачења, код села Горње Комарице, испод Црног Врха, на путу до Јагодине. Да једна невоља никада не долази сама уверили смо се мало пошто је Мирослав аутом морао да оде другим путем. Траса којом смо ми ишли била је непроходна за ауто.Није прошло ни пола сата од када нас је Мирослав оставио, почело је невреме.

Громови, муње, пљусак... Испод дрвета, у планини, без мобилног сигнала, чекали смо да невреме прође. После готово сат времена, покисли до голе коже, чим је пљусак ослабио, кренули смо даље. Нисмо ходали ни десетак минута, кад нам је у сусрет дошао Мирослав са аутом, ко зна како се пробивши планинским путевима. Срећно смо стигли у Јагодину, без последица по здравље. Ујутро смо кренули према Ћуприји и Параћину и доживели посету авионом. Оља и Дуле су нам се, на кратко, придружили у Параћину. Крајња станица тог дана била је у Појатама. Прва недеља путовања звршена је како смо и планирали, у Алексинцу. Субота је, 1. јун, после 210 километара хода, одмор, заслужени, у Соко Бањи.

Благотворни опоравак до понедељка ујутро, а затим Ниш и две ноћи у Нишкој Бањи. Почетак друге недеље на путу, лагано улазимо у рутину. До сада нема озбиљнијих проблема, све иде по плану. Долазимо до Црвене Реке. Остају још два дана хода до границе. У среду крећемо ка Пироту.

Долази дан кад ће Гута заменити Мирослава и остати са нама до краја путовања. Желим да истакнем улогу наших пратилаца који су нам несебично помагали у свему, почев од хране и смештаја, па до обезбеђивања свих ситница које су нам биле неопходне како бисмо нашу снагу и енергију усмерили само на пешачење. Без њих не бисмо успели. Хвала Мирославе, хвала Гуто.

Две ноћи смо спавали у Пироту и имали један необичан сусрет. Наиме, скоро свако вече смо јели палачинке за вечеру, где год је то било могуће. У Пироту је палачинкарницу у центру држао симпатични млади буцко, који, када је чуо одакле смо пошли и где идемо, није хтео да наплати палачинке. Пирот,а нешто да се добије без плаћања? Енигму је решио „Буца“ који је рекао да је избеглица из Босне. Још једна дивна личност на овом путу.

У четвртак смо дошли до границе са Бугарском и поподне се спремили за излазак из домовине и одлазак у, ипак, непознато.

Рано ујутро били смо на граници и чекали смену на нашој страни. Зашто ли се нисмо изненадили због лежерног и превише опуштеног односа према послу? Прелазак границе рутински, са кратким задржавањем на пасошкој контроли на оба пункта.

Бугарска, Калотина, петак 7. јун 2013. Десетак километара од границе зауставља нас полицијска патрола. Рутинска провера докумената и немало изненђење када су чули одакле идемо и где смо се упутили. Пожелели су нам срећу, хвала им на љубазности.

У Сливници смо купили картице за локалне мобилне мреже и кренули до места Галабовци, на 33 км од границе. Смештај смо нашли у близини Софије.

Субота ујутро, наставак пута, Брезник, прелепо мало место и долазак на циљ у Батановце. Нових 35 километара, прешли смо већ преко 400. Преспавали смо у месту Радомир, у хотелу заосталом из давних, комунистичких времена. Какво време, такав и хотел. Недељу смо искористили за посету Софији. Леп град, али далеко иза светске метрополе, иза непоновљивог и јединственог Београда. Црква Александра Невског доминира градом, лепотом и величином. Поподне смо се сместили у хотел у шуми изнад Брезника. Леп, нов, јефтин. Препоручујемо га.

Почиње трећа недеља нашег поклоничког путовања. Прешли смо више од половине планираног. Време је да тражимо благослов за боравак у Хиландару, сви су изгледи да ћемо успети да дођемо по плану до циља. Наш брат Дуле преузео је на себе ту обавезу и уз мало муке успео да нам обезбеди благослов и визу. Пресудно је било то што смо на ходочашће кренули пешке. Отац Мојсије у Хиландару је то знао да цени и обезбедио четири места иако је наш боравак пао на велики празник, Духове, Тројице. Хвала и брату Душану и Оцу Мојсију и целом братству манастира Хиландар.

Понедељак, 10. јун, прешли смо 35 км до малог места Мламолово и вратили се у Брезник, на коначиште. Сутрадан смо у Дупници изашли на магистрални пут који од Софије води ка Солуну. На магистралним путевима много је теже пешачити него по локалним због великог броја аутомобила, и пре свега, шлепера. Када год смо били у могућности, избегавали смо прометне путеве, колико због успореног пешачења, толико и због опасности које појачани саобраћај носи са собом.

У месту Усојка, вредни Гута нашао је кафану коју води наш земљак Миро. Ту смо дочекани хлебом и медом, почашћени кафом и освежењем. Благодаримо Миру из Лесковца и љубазним момцима из његове кафане. После препешачених 37 километара, стигли смо надомак Благоевграда. Гута се већ побринуо за одличан смештај и по врло прихватљивој цени, тако да нам је то била база у наредна три дана, до завршетка путовања кроз Бугарску. Благоевград, место величине Ваљева, са очуваном архитектуром, скромним али одржаваним зградама. Центар града претворен у пешачку зону, препун ресторана и кафића, идеалан за опуштање после напорног пешачења.

Ујутро смо, пре него што смо кренули на наставак пешачења, отишли у манастир Рилу, на истоименој планини. Заиста би био грех пропустити прилику и не посетити једну такву православну светињу. Манастир се налази дубоко у шуми, у прекрасном окружењу, до њега се стиже добрим путем, поред реке Риле. Манастирски комплекс је изузетно леп и очуван, бружљиво одржаван. Имали смо срећу да присуствујемо и служби, а посебан утисак на нас је оставило целивање моштију Светог Јована Рилског, оснивача манастира. Кратка посета манастиру дала нам је нову снагу за наставак пута.

Кренули смо магистралом према југу и десетак километар од Благоевграда скренули на локални пут, до Симитлија и Крупника. По изласку из Симитлија имали смо контролу од љубазног полицајца у цивилу, уз неизоставно чуђење и обавезно „Срећан пут“, на језику који смо одлично разумели. А срећа на путу заиста нам је била потребна јер смо се налазили на уласку у котлину реке Струме, дугу око 15 километара. Пешачити путем кроз котлину, где нема много места за избегавање све већег броја аутомобила и шлепера, јако је тешко, напорно и опасно. Тог дана смо прешли око 33 километра и нешто више од половине котлине. Одмор у Благоевграду, сређивање утисака и прављење плана за наредни дан. Наравно, уз неизоставне палачинке.....

Крај I дела 

КЛИКНИТЕ да прочитате други део текста од Уба до Хиландара пешака

КЛИКНИТЕ и прочитајте искушења на АВИОНСКОМ лету који је био подршка ходочасницима.

 Аутори текста:

Јордан Теодосић и Милан Вучићевић